Književna kritika: U vrtu ljudoždera Lejle Slimani

Za svoj drugi roman “Uspavaj me” dobila je Gonkurovu nagradu što ju je u Francuskoj vinulo među zvezde književne scene.

Glavna junakinja romana “U vrtu ljudoždera” je Adel, ugledna pariska novinarka udata za bogatog muža i toliko opsednuta seksom i usputnim aferama da ceo život počinje da joj izmiče kontroli. (Zanimljivo je da Slimani nije skrivala da je roman inspirisan skandalom u koju je bio umešan Dominik Stros Kan koji je posle optužbi za seksualno uznemiravanje hotelske sobarice bio primoran da da ostavku na mesto šefa Međunarodnog monetarnog fonda.)

Adel u životu ne ispunjava ništa; ni lagodan život u skupom pariskom stanu koji deli s mužem lekarom, ni odnos sa malim sinom koji je suviše odvraća od onoga što nju zanima, ni relativno uspešna karijera u redakciji u kojoj se zaposlila preko veze. Ne ispunjavaju je zaista ni njene bezbrojne afere iz kojih beži čim se u njima pojavi najmanja naznaka intimnosti. U neodređenom, nemuštom nezadovoljstvu koje joj razara svakodnevicu Adel je literarna sestra (ili bar rođaka) Eme Bovari, još jedne francuske junakinje koja se udala bez ljubavi, i uzalud tražila poeziju u običnom životu. Slično kao Ema, Adel je zavodljiva ali pomalo isprazna osoba, a za razliku Floberove junakinje, potpuno je svesna svojih autodestruktivnih poriva, i ni u jednom trenutku ne pronalazi čak ni iluziju ispunjenja.

Trebalo bi odmah da se baci na telefon. Da smesta pozove svoje kontakte. Da im postavlja pitanja, da prikuplja informacije, da natera izvore da propevaju. Trebalo bi, takođe, da joj je stalo do toga, da se raduje dobro obavljenom poslu, toj novinarskoj neumoljivosti kojom joj Siril stalno puni uši, on, Siril, koji bi dušu prodao za dobar tiraž. Moraće da ruča u redakciji, sa slušalicama u ušima, sa rukama na tastaturi po kojoj su popadale mrve. Da žvaćka sendvič i čeka da joj neka tamo žena, ataše za štampu, koja grca u osećanju sopstvene vežnosti, zatraži da pročita njen tekst pre nego što bude objavljen.

Adel ne voli posao kojim se bavi. Mrska joj je sama pomisao na to da mora da radi da bi živela. Jedina njena ambicija oduvek je bila da je ljudi gledaju. Pokušala je da bude glumica. Stigavši u Pariz, upisala se na jedan od onih kurseva, gde se ispostavilo da ima osrednje kvalitete. Profesori su joj govorili da ima lepe oči i da ima oko nje nečeg tajanstvenog.

Svest o autodestrukciji ne spasava glavnu junakinju Slimanijeve, i kako radnja romana odmiče, Adelina igra na ivici počinje sve više da liči na srljanje ka ponoru, a njeni seksualni izleti postaju sve problematičniji i ekstremniji.

Jedno od problemskih pitanja romana je koliko daleko čoveka mogu gurnuti sirovi nagoni, i u tom smislu može se čitati i kao mučna dekonstrukcija naizgled srećnog života, i studija o preobražaju erosa u tanatos, i pretakanju erotičnih nagona u nagone smrti.

Prevodilac: Vladimir D. Janković

Izdavač: Booka, 2019.

Slična ispraznost naslućuje se i u životu Rišara, junakinjinog muža čija se perspektiva otvara tek u drugom delu knjige. Iako su sasvim različiti tipovi ličnosti, Adel kao impulsivna osoba koja se prepušta nagonima, i Rišar kao pragmatični tip koji životu prilazi racionalno, čini se da su oboje žrtve banalnosti svakodnevice u kojoj ne umeju da pronađu ispunjenje. Iz njihovih ograničenih vizura sreću je zapravo teško zamisliti, pa ostaje samo u naznakama snova o nekom drugom životu; u Adelinom slučaju u pričama oca koji joj nikad nije dozvolio da ga upozna, a u Rišarovom, u snu o Adel.

Nastasja Pisarev