Књижевна критика: Делићи огледала, Ждрал 2019.

Преводи са руског и на руски, пише кратку прозу, поезију и есејистику. Књига “Делићи огледала” је збирка хаику и сенрју поезије која је настајала у периоду од двадесет година (1997-2017), а многе од обухваћених песама објављиване су у часописима и антологијама (једна песма је награђена и у самом Јапану).

Хаику је свакако најпознатија јапанска поетска форма – једна кратка песма се састоји од три стиха који имају 17 слогова. Хаику кроз описе природе дочарава расположења и осећања лирског субјекта, и кроз приказ пејзажа дискретно открива пренесену слику унутрашњег пејзажа. Корене једноставности и сведености хаикуа треба тражити у чињеници да је настао под утицајем зена и зен књижевности која је обично језгровита, штура у дескрипцијама и објашњењима, и пред читаоца поставља задатак да интуитивно и ирационалним путем досегне неку врсту разумевања или „просветљења“. Део хаикуа је и киго, кључна реч која маркира у које доба године је смештена песма (у јапанској књижевности осетљивост за природу, пејзаж и неумитни пролазак времена често су веома наглашени). Тако је јапанска трешња (сакура) „кључна реч“ за пролеће, љиљан, хризантема и звук семија (јапанског зрикавца) за лето, призор Млечног пута за јесен (највидљивији у Јапану у том добу године) итд.

Занимљиво је да Шево који пише сасвим у духу оригиналне традиције хаикуа уобичајени каталог источњачких призора сасвим убедљиво мења са  појавама карактеристичним за наше поднебље, дајући занимљив одговор на то како би изгледала ова форма да се развијала у нашем делу Европе. Тако врапци могу да се читају као домаћа верзија кига за јесен, а звук цепања дрва за зиму.

Идем кроз шуму:

с пахуљицама пада

последње лишће.

Лишћа на земљи

више но на дрвету.

Сетих се мртвих.

Кратка летња ноћ.

Хоће ли цврчак стићи

да отпева све?

***

Син у Немачкој.

Отац за тезгом нуди

његове ствари.

***

Залази сунце.

Само је обасјан врх

велике јеле.

Дува кошава.

Старац гледа лист који

управо паде.

Сенрју је у форми сличан хаикуу, али су теме обично везане за људе а не природу, и често су проткане мрачним хумором и цинизмом. Код Шеве у овом стилу су посебне упечатљиве слике попут оне (дирљиве, додуше) у којој отац на пијаци продаје ствари сина који је емигрирао. Магија успеле хаику поезије, у коју Шевина свакако спада, управо је у њеној пријемчивости и у оствареном унутрашњем ритму кроз који се прелива упечатљива слика или расположење које остаје дуго по читању. Шевини меланхолични, понекад помало шаљиви, понекад сетни стихови откривају дубоку поезију у пролазним тренуцима „обичне“ свакодневице. Књигу “Делићи огледала” затвара двадесетогодишњи извештај у ком аутор своди рачуне свог дугогодишњег стваралашта, и бележи да му је циљ био „да открива лепоту расуту око нас, присутну у ситницама које данашњи човек окренут стицању не види“.

Настасја Писарев