KNJIGE KOJE MORATE PROČITATI Ende: Ogledalo u ogledalu

Moramo li ga sami otkriti, već u zavisnosti od sopstvenog senzibiliteta i ličnog sveta ideja ili postoji jedan univerzalni, jedini, koji se mora spoznati da bi nam knjiga sa problematičnom odrednicom „roman” bila do kraja dostupna, pitanje je koje se prvo nameće već kada se pročita nekoliko prvih, a kamoli po okretanju poslednje stranice. No, traganje za njim može da bude zaludna muka koja će oduzeti čar uživanja u tekstu, a zašto je tako, sasvim je jasno kada se suočimo sa činjenicom da je pred nama proza u kojoj je napuštena motivacija postupaka i zbivanja, a i obične kategorije prostora i vremena gube svoju (nekadašnju) vrednost, pa stičemo utisak „o alogičnosti sveta u kojem je pojedinac nemoćan”.

Neodređena i nedefinisana moć koja se oseća i koja je, naravno nedodirljiva, bezbroj čudnih uniformisanih likova poput vatrogasaca, čistača, vojnika, čuvara i slično lutaju svetom koji se sastoji od srušenih ili napuštenih zgrada monumentalne veličine, a paučina i prašina prekriva ovaj svet sačinjen od sumornih vizija.    

Parabole se ne mogu razrešiti,  alegorije nemaju samo jedno značenje, a svet koji se opisuje i stvari koje se dešavaju povezane su internom logikom nedefinisanog traganja za (bilo kakvim) uporištem. Jer, svet je podvojen, u najmanju ruku udvostručen, do njega se stiže u iznenadnim i naplaniranim slikama koje naviru „kao iznenadne uspomene”. Jer svet je, kao što to kaže jedan od (slučajnih) junaka, sastavljen od krhotina.

Baš kao što je priča o egzistenciji  Hora, gospodara dva sveta (upućuje na Horusa, gospodara Gornjeg i Donjeg Egipta) zatvorena između dve okvirne priče, prve i poslednje, „Oprosti mi, ne mogu da govorim glasnije„ i „Jedne zimske večeri nebo je čarobne ružičaste boje„,  tako su i naše egzistencije, kao da govori stari Ende, majstor beskrajne priče, razbacane po hodnicima Minotaurovog lavirinta iz kojeg nema izlaza. Iza svakog ugla, u svakom novom hodniku koji nam se otvori, čeka nas po jedna novo-stara životna sudbina, ali njeno okončanje nije kraj: ne zavisi, nažalost, od nas samih da li ćemo taj pojedinačni put shvatiti i doživeti kao pakao ili kao raj.

Đorđe Pisarev