КЊИГЕ КОЈЕ МОРАТЕ ПРОЧИТАТИ Енде: Огледало у огледалу

Морамо ли га сами открити, већ у зависности од сопственог сензибилитета и личног света идеја или постоји један универзални, једини, који се мора спознати да би нам књига са проблематичном одредницом „роман” била до краја доступна, питање је које се прво намеће већ када се прочита неколико првих, а камоли по окретању последње странице. Но, трагање за њим може да буде залудна мука која ће одузети чар уживања у тексту, а зашто је тако, сасвим је јасно када се суочимо са чињеницом да је пред нама проза у којој је напуштена мотивација поступака и збивања, а и обичне категорије простора и времена губе своју (некадашњу) вредност, па стичемо утисак „о алогичности света у којем је појединац немоћан”.

Неодређена и недефинисана моћ која се осећа и која је, наравно недодирљива, безброј чудних униформисаних ликова попут ватрогасаца, чистача, војника, чувара и слично лутају светом који се састоји од срушених или напуштених зграда монументалне величине, а паучина и прашина прекрива овај свет сачињен од суморних визија.    

Параболе се не могу разрешити,  алегорије немају само једно значење, а свет који се описује и ствари које се дешавају повезане су интерном логиком недефинисаног трагања за (било каквим) упориштем. Јер, свет је подвојен, у најмању руку удвостручен, до њега се стиже у изненадним и напланираним сликама које навиру „као изненадне успомене”. Јер свет је, као што то каже један од (случајних) јунака, састављен од крхотина.

Баш као што је прича о егзистенцији  Хора, господара два света (упућује на Хоруса, господара Горњег и Доњег Египта) затворена између две оквирне приче, прве и последње, „Опрости ми, не могу да говорим гласније„ и „Једне зимске вечери небо је чаробне ружичасте боје„,  тако су и наше егзистенције, као да говори стари Енде, мајстор бескрајне приче, разбацане по ходницима Минотауровог лавиринта из којег нема излаза. Иза сваког угла, у сваком новом ходнику који нам се отвори, чека нас по једна ново-стара животна судбина, али њено окончање није крај: не зависи, нажалост, од нас самих да ли ћемо тај појединачни пут схватити и доживети као пакао или као рај.

Ђорђе Писарев