DNEVNIKOVA KNJIGA Danica M. Savić: Eta Carinae
Izdavač: Gradska biblioteka Sombor, 2020.
„Eta Carinae“ je zbirka poezije mlade autorke Danice M. Savić (1986), podeljena u pet nejednakih ciklusa. „U Rusiji ne pišu posvete“, „San bez spavača“, „Naprstak za sećanja“, „Između zalogaja“ i „Eta Carinae“. Zbirka (kao i poslednji ciklus) imenovani su simbolički prema promenljivoj dvojnoj zvezdi, nekada jednoj od najsjajnijih na nebu, koja se nalazi u sazvežđu Pramca (a za koju je posebno zanimljivo to što menja jačinu sjaja, gledano sa Zemlje).
Autorka Danica M. Savić je osnovne i master studije srpskog jezika i književnosti završila u Kragujevcu. Monografiju „Avangardni eksperiment Rastka Petrovića“ objavila je 2017. Dobitnica je nagrade „Andra Gavrilović“ za najbolju književnu kritiku 2016, kao i drugih priznanja za eseje.
Branislav Živanović primećuje da u zbirci „uprkos pretežno hladnom tonu“ moguće razaznati „relikvije anksioznosti i melanholije“, skrećući takođe pažnju da rukopis „predstavlja delo promišljene kompozicije i dobro raspoređene građe pesničkog materijala.“
Pesme Danice Savić daju nekada otvorene, nekada suptilne omaže velikim književnicima, umetnicima i filozofima (Hemingvej, Kundera, Paskal, Majakovski, Betoven…), ali i muzičarima koji su ostavili u najmanju ruku generacijski trag (tako je pesma „Weltschmerz“ diskretan ali jasan naklon Milanu Mladenoviću, a „Danas je nedelja“ eksplicitno pominje Boba Dilana).
Povremena introspektiva lirskog subjekta je u isto vreme gorko cinična prema sebi, ali paradoksalno, i zaigrana, duhovita i gotovo vedra u samoironičnosti kao u pesmi „Kap mastila“: „Ja – plamen/ Ja – luda pahulja/ Ja – šaka sedativa/ Gubim oblik/ Kao oblak“.
One pesme koje ostavljaju utisak duboke intime i te kako su natopljene emocijama, mada nikad sasvim ekspliciranim, za šta je dobar primer „Šta ostaje“ u kojoj lirski subjekt bolno svodi život drage osobe koja više nije tu tek na zbirku predmeta koje svedoče o poslednjim trenucima („načeta kesa duvana/pored pepeljare sa par opušaka“), kao i važnim događajima koji su se konačno sveli na banalne papire („ostala su pisma iz vojske/vozne karte kakvih više nema“). Ta zbirka predmeta iz koje je moguće arheologijom sećanja rekonstruisati usku stazu u koju tragično staje ceo život, završava se nabrajanjem poslednjih ličnih predmeta: „Ostala je otpusna lista/poslednja dijagnoza/račun iz mrtvačnice/račun pogrebnih usluga“
Nastasja Pisarev