DNEVNIKOVA KNJIGA Andrea Popov Miletić: Pioniri maleni, mi smo morska trava
Izdavač: Treći trg – Srebrno drvo, 2019.
“Pioniri maleni, mi smo morska trava” je treća knjiga Andree Popov Miletić (1985), talentovane novosadske književnice mlađe generacije. „Pioniri maleni...“ je lirski roman fragmentirane naracije u kom naratorka evocira predele detinjstva i sećanja na ljude koji više nisu tu. Roman je ušao u širi izbor za Ninovu nagradu, i najuži za Vitalovu, i nagrađen je na drugom konkursu za prozu „Trećeg trga“.
Ovo je lirski roman u kom naratorka katalogiše figure iz detinjstva i mladosti zamagljene vremenom i umekšane melanholijom, praveći nešto poput živopisnog albuma intimnih sećanja. Labava i fragmentirana struktura ovog lirskog romana ubedljivo evocira fragmentarnost sećanja koja se konačno aktualizuju tek u sadašnjosti, kada sa novim značenjem (i razumevanjem koje donose godine), postaju deo identiteta. Ipak, jedno od pitanja je svakako i zašto baš ta sećanja na ličnu, porodičnu i kolektivnu istoriju isplivavaju, dok druga ostaju zauvek izgubljena u podsvesti? I sama autorka se u jednom od svojih intervjua osvrće na ovu temu, postavljajući pitanja zašto je nešto zaboravljeno dok druga sećanja isplivavaju na površinu, i šta je to što čini da izgubljeno vreme ima svoju svrhu?
Čežnja za izgubljenim ljudima i predelima, za svakodnevicom koja se više ne može vratiti konačno je sublimirana u krajnje lirizovanom, eteričnom prostoru mora. Kolektivni gubitak domovine (jer pomenuti predeli pripadaju zemlji koje više nema) prikazan je iz krajnje ličnog ugla, a daleka letovališta sublimisana su u osunčane, intimne prostore sećanja. Čitalac koji s naratorkom deli slične kulturne, istorijske i prostorne reference lako će biti uvučen u ovu prustovsku igru prisećanja, verujući da pronalazi i svoja sećanja u tuđim; za one koji dele vreme i prostor ovo je dirljivo putovanje koz predele kojih više nema. Oni drugi, koji možda nisu delili isti hronotop sa naratorkom, mogu svejedno prepoznati sećanja kao svoja, jer ova knjiga čiji su prostori senzifikovani melanholijom svakako priziva čudan osećaj onoga što neki kulturni teoretičari nazivaju „anemojom“.
Anemoja ili anemoia je neologizam za psihološku pojavu u kojoj subjekt oseća jaku nostalgiju za vremenom koje nikad nije doživeo, ili za prostorom u kom nikad nije bio.
Nastasja Pisarev
Pre nego što kreneš na more ne možeš da spavaš. Uvek ista priča od detinjstva.
Jesi li došla na more da bi plakala? Pojela si tri kugle sladoleda i još uvek si plakala. Popila si belo vino sa Krita i još uvek si plakala. Pojela si brancina, oradu, škampe, ostrige, dagnje, sardine, hobotnicu i još uvek si plakala. Otplivala si daleko i prestala da plačeš.
Meštani su uzimali blizinu mora zdravo za gotovo, gledali na tvoje oduševljenje podozrivo, mrzovoljno, tufnasti od hlada maslina zaseli i neposoljeni, ali kada bi se nasmešili bio je to osmeh kojim su te prepoznali, ugrejali i prihvatili kao svoju.
Banda galebova se oko tri sata ujutru okuplja na susednom krovu i dogovara po kojoj će plaži sutradan ordinirati i koji trajekt napasti, otimati čips i hleb iz pruženih ruku i srati po ljudima. Mačke, ima ih tek dve-tri, deluju samostalno i iznenađujući su nezločestog izgleda. Osim njih, tu je i jedan promukli petao koji uvek kukuriče u pogrešno vreme, oko četiri ujutru dok još vlada mrkli mrak i oko sedam uveče – prava karikatura od petla.