ДНЕВНИКОВА КЊИГА Даница М. Савић: Eta Carinae
Издавач: Градска библиотека Сомбор, 2020.
„Ета Царинае“ је збирка поезије младе ауторке Данице М. Савић (1986), подељена у пет неједнаких циклуса. „У Русији не пишу посвете“, „Сан без спавача“, „Напрстак за сећања“, „Између залогаја“ и „Ета Царинае“. Збирка (као и последњи циклус) именовани су симболички према променљивој двојној звезди, некада једној од најсјајнијих на небу, која се налази у сазвежђу Прамца (а за коју је посебно занимљиво то што мења јачину сјаја, гледано са Земље).
Ауторка Даница М. Савић је основне и мастер студије српског језика и књижевности завршила у Крагујевцу. Монографију „Авангардни експеримент Растка Петровића“ објавила је 2017. Добитница је награде „Андра Гавриловић“ за најбољу књижевну критику 2016, као и других признања за есеје.
Бранислав Живановић примећује да у збирци „упркос претежно хладном тону“ могуће разазнати „реликвије анксиозности и меланхолије“, скрећући такође пажњу да рукопис „представља дело промишљене композиције и добро распоређене грађе песничког материјала.“
Песме Данице Савић дају некада отворене, некада суптилне омаже великим књижевницима, уметницима и филозофима (Хемингвеј, Кундера, Паскал, Мајаковски, Бетовен…), али и музичарима који су оставили у најмању руку генерацијски траг (тако је песма „Weltschmerz“ дискретан али јасан наклон Милану Младеновићу, а „Данас је недеља“ експлицитно помиње Боба Дилана).
Повремена интроспектива лирског субјекта је у исто време горко цинична према себи, али парадоксално, и заиграна, духовита и готово ведра у самоироничности као у песми „Кап мастила“: „Ја – пламен/ Ја – луда пахуља/ Ја – шака седатива/ Губим облик/ Као облак“.
Оне песме које остављају утисак дубоке интиме и те како су натопљене емоцијама, мада никад сасвим експлицираним, за шта је добар пример „Шта остаје“ у којој лирски субјект болно своди живот драге особе која више није ту тек на збирку предмета које сведоче о последњим тренуцима („начета кеса дувана/поред пепељаре са пар опушака“), као и важним догађајима који су се коначно свели на баналне папире („остала су писма из војске/возне карте каквих више нема“). Та збирка предмета из које је могуће археологијом сећања реконструисати уску стазу у коју трагично стаје цео живот, завршава се набрајањем последњих личних предмета: „Остала је отпусна листа/последња дијагноза/рачун из мртвачнице/рачун погребних услуга“
Настасја Писарев
