David Albahari, pisac: Nisam kriv za balkansku vatru

Podsetimo, svojevremeno se okitio nizom prestižnih domaćih književnih priznanja, među kojima je i Ninova nagrada, a ove godine mu je pripala i Međunarodna nagrada za književnost „Aleksandar Tišma“ za roman „Danas je sreda“, objavljen na nemačkom jeziku.

Ove godine predstavio se kao koautor, zajedno sa Žarkom Radakovićem, „Knjige o fotografiji„, kao i najnovije „Knjige o muzici„.

Albahari i inače nikad nije bežao od pop-kulture, pa je tako početkom osamdesetih čitavu jednu knjigu pripovedaka („Fras u šupi„) uradio u nekoj vrsti dogovornog koautorstva sa Giletom iz grupe Električni orgazam, gde su obojica pisali na zadatu temu.

Ovaj pisac je član SANU, srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva. Njegovo bavljenje književnom rečju više od pola veka bilo je povod da se u kraćem razgovoru za naš list osvrnemo na Albaharijevu književnu poetiku.

Da počnemo od „Mamca”, knjige koja je devedesetih godina veka za nama ovenčana Ninovim nagradom i koja je učvrstila vašu poziciju na ovdašnjoj književnoj sceni. Dakle, ako je „Mamac„ roman o izgnanstvu i roman o majci, koji se vaš roman može tumačiti kao roman o ocu?

- O ocu govori moj roman „Cink”. „Cink” je zapravo roman o ocu koji je nastao pre romana o majci, pre romana „Mamac„, ali u nekoj mojoj zamisli ta dva romana, dakle roman „Cink” i roman „Mamac”, trebalo bi da se čitaju zajedno, odnosno jedan je u ogledalu drugoga. Kada se pročita jedan, onda se pročita drugi, bez obzira na redosled, uviđaju se određene niti, povezanosti, refleksije i jedan se ogleda u drugom, jedan je ogledalo drugoga i mislim da je neka vrsta najboljeg čitalačkog doživljaja mojih knjiga, kada se te dve knjige pročitaju zajedno.

Izgnanstvo kod vas izgleda kao sudbinski lajtmotiv, jer se ta tema pojavljuje i u vašem kratkom romanu „Mrak”?

- Roman „Mrak” je roman koji takođe govori o izgnanstvu, ali na jedan tragičniji način, pomalo neuobičajeno možda za moje pisanje, na način koji je povezan više sa politikom, nego što je to slučaj u romanu „Mamac”.

Do 2008. godine živeli ste u Kanadi. U svim nabrojanim delima o ljudima van domovine može da se pridruži i vaša knjiga eseja „Drugi jezik”. Iako odlično vladate engleskim, jednom ste ipak naveli da je i „Drugi jezik„ ipak pisan na prvom jeziku?

- Ja i dalje pišem na prvom jeziku. Ne odustajem od prvog jezika. Drugi jezik je sredstvo, da tako kažem, kojim se služim samo kada pišem neke male tekstove ili eseje, a prozu, dakle priče i romane i dalje pišem na prvom jeziku. Zbog toga su mi i susreti s ovdašnjim čitaocima jako važni, jer kada sam živeo daleko od jezika, čak i kada sam bio povezani sa velikim brojem ljudi sa ovih prostora koji tamo borave, ipak sam malo gubio neke niti, neki kontakt, ne sa jezikom u celini, nego sa onim svakodnevnim, tekućim jezikom koji se takođe svakodnevno menja. Znači, u to vreme, dok sam živeo u Kanadi, dolasci ovde za mene su, kako to ljudi kažu, bili punjenje baterija, s tim što u mom slučaju to su jezičke baterije, i obnavljajući, osluškujući taj ritam jezika, zapravo ovde sam počinjao da pišem nove priče koje sam ispisivao tamo daleko u okruženju drugog jezika.

Može li se Peć kao mesto vašeg rođenja simbolično i prošireno tumačiti i kao globalna metafora za balkansku vatru?

- Balkan je Balkan, bez obzira u kom delu Balkana je čovek ponikao. Ova simbolična slika, simbolična mogućnost tumačenja koju vi pominjete, veoma je zanimljiva i moram priznati nije mi padala na pamet do sada, sad ste mi možda neku jezičko – simboličnu klicu, neki mali virus, preneli iz kojeg će možda nešto nastati. Moguće je da to može tako da se shvati, mada ja ne bih voleo da se pomisli da sam ja zato što sam se rodio u Peći krivac za vatru koja gori na Balkanu.

Nemanja Savić