Aleks Šulman, švedski pisac: Tuga nije proces, već stanje postojanja

Roman „Iz pepela“ donosi snažnu, napetu priču o prošlosti i sadašnjosti jedne porodice, složenim porodičnim odnosima, krivici i tajnama, punu nostalgije i ljubavi, ali i emocionalne razapetosti i bola. Šulmanu, dugogodišnjem novinaru, voditelju, piscu i producentu, koji u Švedskoj već ima status zvezde, ovo je peti roman, prvi koji je privukao pažnju publike širom sveta, donoseći mu svojevrsnu titulu jednog od najzanimljivijih savremenih švedskih pisaca. Priča o  sudbonosnom događaju u porodičnoj vikendici na obali jezera, koji je trojici braće odredio budućnost i obeležio život, zaposela je maštu čitalaca u preko 30 zemalja, u kojima je objavljen.

– Rekli su mi da je tuga proces, sa fazama. A taj život me čeka na drugoj strani. Ne isti život, naravno, već drugačiji život. To nije bila istina. Tuga nije proces, to je stanje postojanja. Nikada se ne menja, tamo stoji kao kamen – govori o svom radu Šulman, potvrđujući ocene da je svetski uspeh ovog romana zasnovan upravo na takozvanom „tačnom“ pisanju, baziranom na iskrenosti i istinitosti emocija. - Kada mislim o sebi i svom životu uvek se pitam šta se desilo, proveo sam tako mnogo vremena misleći o tome. Bila mi je želja da otvorim ta pitanja i dobijem odgovore jer verujem da mnogi od vas postavljaju sebi to pitanje. Možda će vam ova knjiga dati neku vrstu umirenja, ozdravljenja ili utehe, kaže Šulman.

A pored ideja, Aleks ima i talenat, i to nasleđen: njegov deda Sven Stolpe bio je uticajni švedski intelektualac. Otac i majka takođe su poznati televizijski novinari, a Aleks je, baš kao i u romanu „Iz pepela“ - jedan od trojice braće u porodici.

-Nikada nisam bio u Beogradu, ali svaki put kada sam čuo za taj grad poželeo sam da sam tamo – kaže Šulman. - To vam je kao s vozovima. Nikada nisam video voz u kojem nisam poželeo da budem. Svaki put kada čujem za Beograd, nekako je to povezano sa mnom. Ne znam zašto. I zaista bih voleo da dođem.  

- Želeo sam da budem pisac od svoje 11 godine. Napisao sam prvu knjigu kada sam imao 17. Odbili su je svi izdavači. Isto se dogodilo i sa drugom. Zbog toga sam zaista patio, mislio sam da nikada neću postati pisac. Onda je došlo vreme digitalnih medija, kada sam shvatio da, ako niko neće da objavi ono što pišem, mogu “sam sebe” da objavljujem. Tako sam počeo da pišem blog. Ljudima se dopadalo ono što sam tu pisao. Tako sam, konačno, kada sam imao 33, došao u priliku da izdam prvu knjigu. Bila je to autobiografija, kao i sledeće četiri knjige. “Iz pepela” je prva knjiga koju sam napisao koja je žanrovski fikcija. Možda je to bilo presudno da se izdavači u svetu zainteresuju.

U knjizi “Iz pepela” dečaci odrastaju u prirodi, zelenilu, igrajući se onim što nađu u okruženju. Opšta digitalizacija koja nam se dešava dovela je do toga da deca za igru više koriste mobilne telefone, tablete i kompjutere.

- Mislim da više ne postoji to dragoceno vreme čekanja tokom kog niste zabavljeni nečim. Bilo da čekaju prijatelje ili autobus, ljudi uvek imaju telefone u rukama. Sećam se da sam se, kada sam bio klinac, vozio metroom. Kada dođem na stanicu i vidim da sledeći voz dolazi za 19 minuta, preda mnom je bio okean vremena koje sam imao za važne i nevažne misli. Zato mislim da je čekanje važno, a mi to vreme više nemamo. Ne prihvatamo da samo čekamo, da ne radimo ništa, moramo da u svakom trenutku budemo zabavljeni.

Čitao sam nedavno knjigu u kojoj se kaže - nisi izgubio svoju koncentraciju, ukrali su ti je. U toj knjizi se navodi da je dok nešto radimo, recimo dok pišem, ako prekinem taj proces da bih video poruku ili pogledao Instagram, potrebno 23 minuta da bih se vratio na nivo koncentracije i kreativnosti koji sam imao. U svetu u kome živimo, sve vreme nas nešto prekida te nikada ne dolazimo do tog nivoa koncentracije. Mislim da je to veoma zabrinjavajuće – kaže Šulman, ističući da, između ostalog, zato i nema mobilni telefon.

Ipak, ni Šulman nije imun na digitalnu komunikaciju. Već dugo vodi podkast Aledž & Sigge.

- U osnovi, nisam socijalna osoba, u mnogim situacijama sam stidljiv i ne znam kako da pričam s ljudima. Kada je u pitanju podkast, drugačije je. Tu smo moj prijatelj, s kojim vodim taj program, i ja. Ipak, malo ljudi zna da produkcija podkasta podrazumeva dosta pisanja. Za svako snimanje mi je potrebno oko 10 sati pisanja scenarija, jer želim da budem dobro pripremljen, da ponudim kvalitetan sadržaj. Ono što pišem postane knjiga, ili podkast ili kolumna koju pišem za dnevni list. Znači, sve počinje tako što smo tu moj kompjuter i ja, sve počinje od želje da ispričam neku priču. Pričanje priče je ono o čemu mislim stalno, čime sam opsednut. Konstatno razmišljam o tome, dan i noć. Stalno postavljam pstanje zašto je nešto dobra priča, ili loša... U stalnoj sam potrazi za dobrom pričom.

I. Radoičić