Akademik Miro Vuksanović: Ne pišem knjige za jedno čitanje

Njegov Večiti kalendar maternjeg jezika, koji je priredio akademik Miro Vuksanović objedinjujući zapise o rečima pisca Proklete avlije, jedna je od onih knjiga koje su obeležile godinu za nama. Može li se reći da je i bilo očekivano da se poduhvata rekonstrukcije tog „proročkog rečnika koji je ostao u nagoveštaju“ prihvati pisac koji i sam veli da „čuvati maternju reč znači kućiti najbolju imovinu“, pitali smo na početku razgovora akademika Vuksanovića?

„Kao da priređivači nisu znali šta će s Andrićevim Večitim kalendarom, pa su ga dali na kraju Znakova pored puta, kao neki dodatak, ne mnogo važan. Nisu dovoljno razumeli zašto je Andrić hteo da napiše svoju testamentarnu knjigu baš o rečima. Najviše je na tome radio pred odlazak, dok ga je ostavljala snaga. A znao je, tada i uvek, da je temelj svake književne pojave u rečima, da se nigde kao tamo ne ogledaju čovek i njegovo ukupno delovanje. Zato sam pošao za njegovim zapisima o rečima, najviše u Znakovima i Sveskama, skupio ih, dao im naslove i pomislio da se desilo čudo, da je Andrićeva želja ispunjena. To jeste privid, ali pun smisla i dostojnosti. Svaki odlazak Andrićevim putem jeste dobitak. A istina je, to su tumači mojih romana i pripovedaka tek nedavno uočili, da već dugo u njima pokušavam da idem tim putem i da sam u svojim knjigama, u semoljskim najviše, bio podstaknut i Andrićevim nedovršenim Večitim kalendarom“.

Još jedan veliki poduhvat je obogatio bibliografiju Mira Vuksanovića u 2018: antologija stihova Petra II Petrovića Njegoša Gorska luča. Oni koji osporavaju valjanost ovakvog pristupa Njegošu upotrebljavaju, kako i sami navodite u predgovoru, tezu „da parčad od razbijene čaše jesu kristali, ali da posle razbijanja – nema kristalne čaše“. Ipak, za Vas nema dileme da se sam lovćenski Gospodar ne bi zbog ovakvog pristupa bunio, naprotiv?

Njegoš je moj predak i kućna lektira. On je početak. Rano sam poverovao da bismo postali neko drugi da nismo imali njega. Ne zato što smo odveć načitani i mudri, no što smo njegove izreke i opomene uneli u svakodnevne običaje, kao da smo ih sami stvorili. To je moralo da donese zabludu da smo s njim izjednačeni. A opet, u izdanjima Njegoševih knjiga, nakupilo se toliko komentara, tumačenja i objašnjavanja da ponekad izgleda da on i nije pisao na srpskom jeziku. Postoji izdanje Gorskog vijenca na hiljadu strana. Svaka reč je našla obrazloženje, ali je, tamo kao nigde, „Posveta prahu oca Srbije“ data iza speva i tamo je vraćeno davno ostavljeno jat. Sve je, dakle, izučeno i sabrano, ali je supstanca oštećena. To je bio razlog (traženje supstance!) da ispunim želju izdavača i osamim najbolje i najlepše Njegoševe stihove, iz tri njegova glavna speva, da sačinim antologiju antologije koju svi mogu da čitaju, pamte i razumeju bez ikakvih posebnih kalauza. Tako su se stihovi sami sporazumeli sa onima koji su ih davno naučili. I tako će biti i u susretima koji se još nisu dogodili.

Uz jasnu poruku da Vam nije namera da „saopštavate ono što je odavno poznato“, lane ste objavili i monografiju Nasamo s Milanom Konjovićem koja je u godini njegovog jubileja otkrila neke neobične valere u portretu „slikarskog ustanika“, ali predstavlja i svedočanstvo o jednom lepom prijateljstvu, razvijanom tokom dugog niza somborskih godina. Istovremeno, ta monografija otkriva i dosta drugačijeg Mira Vuksanovića od onog kojeg je čitalačka publika upoznala kroz „Semoljsku trilogiju“ ili romane Daleko bilo i Točilo, koji su lane ponovo objavljeni u drugom kolu Izabranih dela?

Moje somborsko punoletstvo - tamošnjih osamnaest godina - u višem smislu, stvaralačkom, posebno je pomoglo prijateljstvo s Konjovićem. Kada su mi u SANU predložili da obeležimo njegovu godišnjicu, video sam da su moja svedočenja o slikaru nastajala u rasponu od četrdeset godina (1978-2018). Iznenađen sam razumeo da je tako moralo biti, da je duhovna srodnost uvek iznad naših namera i želja. A kada je izdavač raskošnih knjiga uz tekstove dao stotinak reprodukcija u kojima „boje pevaju“, dobili smo Konjovića kao jedinstvo žestokog kolorita i sebičnog govora. Tako su i mali zapisi porasli u sjedinjavanju onoga što slikar i pisac istovremeno kazuju. Slično, ali u dalekom prostoru, nekadašnjem i planinskom, postale su jedno magijske radnje u durmitorskom predelu i književni dijalozi u romanu Daleko bilo, koji je posle dosta godina našao svoje čitaoce koji su ga razumeli na pravi način.

Tako se pokazalo da urokljive slike nisu otišle od uroka, da su danas zanimljivija nego ranije. A roman Točilo, sažet u svega 33 rečenice, nosi lik umetnika koji ostavlja grad i odlazi u stene, među litice, da u njih ukleše jevanđeljske rečenice i njegoševske stihove, da kamen ožive reči kao što je konjovićku ravnicu oživela boja. Ja osećam, u mnogim slučajevima, kako se svojim nemuštim jezikom sporazumevaju sve vrste umetnosti i književnost koja je umetnost reči. To je prirodna pojava i to je prirodni sklad.

Kada već pominjem jubileje, stiče se utisak da smo, generalno govoreći, ipak dostojnije obeležili velike godišnjice Ive Andrića i Miloša Crnjanskog no prethodno Njegoševu koja je, da citiram Radivoja Mikića, „prošla gluvo“?

Njegoš, Crnjanski i Andrić ne haju kako ćemo obeležavati njihove godišnjice. Oni su svoje učinili. Mi im ne možemo ni dodavati ni oduzimati. Oni su ono što jesu. Ali, zbog nas je važno da im se vraćamo i kada nemaju nikakav jubilarni datum. Potrebni su nam sva trojica ođednom. Po njima možemo i da se kazujemo i da se prepoznajemo. Svaki narod, pa i srpski, ima svoje svetionike. Čuva ih da bi bio na „sunčanoj strani života“, kako je govorio Konjović. Umesto toga mi se gložimo čiji je Njegoš (kao da on pored svega što je znao nije znao ko je), merimo koliko je počasti dobio Andrić (kao da nije zaslužio sve što je dobio), raspravljamo da li je više izgubila SANU ili Crnjanski što nije bio akademik (kao da ne znamo istorijske prilike i podatak da Crnjanski nije prihvatio da bude biran za dopisnog člana SANU). A to je tako jer nas je, rakićevski rečeno, zahvatila politička reka, u njoj se davimo i hoćemo nekadašnje vreme u naše doba da premestimo. To niko nije uspeo.

Objavljivanje Točila u Izabranim delima još jednom jer skrenulo pažnju na tvrdnju koju je u predgovoru izneo prof. dr Jovan Delić, da kao autor niste gajili iluziju kako će taj roman biti mnogo čitan (te mu zato u podnaslovu i stoju kamerni), već je u središtu Vaše pažnje „mali broj pažljivih, upornih i osetljivih čistih esteta“. U kojoj meri taj stav korespondira sa Vašim rečima da je „malo pravih čitača“ dok se kao „muve umnožavaju pomodari, skorojevići, koji trče za previše reklamiranim izdanjima“?

Ne pišem knjige za jedno čitanje. Mislim da je čitanje važan posao i da su najpotrebnije knjige koje ne zastarevaju, kojima se vraćamo različitim povodima i koje primamo sporo, sa zastajkivanjem, beleškama i traženjem značenja. Već sam rekao da se neki moji zatureni romani sada otkrivaju. Pritom mislim na ono što rade književni istoričari i kritičari. Ne očekujem redove ljudi koji kupuju knjige što sam ih napisao (iako je i toga bilo). Veliki tiraži su za klasike i savremenike koji to neće postati (osim u retkim slučajevima). Pišem iz čistog zadovoljstva, za sebe, s ponudom svima, ali dok pišem ne mislim o njima, jer ne podešavam ništa – ni za čitanje, ni za prevođenje. Služim maternjem jeziku. Zavičaj mojih knjiga je srpska reč. Lepa su takva književna gnezda. Njih stvaraju jedino pisci koji govore ono što im je dobro poznato, gde su slike i prilike na svojim mestima.

Kada kritika analizira Vaše stvaralaštvo, upotrebljava i termin „književna arheologija“, uz pojašnjenje da vraćanjem „iskopanih“ reči u savremenu književnost, vraćate u život i deo kulturnog nasleđa. Osećate li još uvek tu strast arheologa, istraživača?

Kada bismo umnije i češće „iskopavali“ ono što je naše, iskonsko, početno, u korenu, u slojevima istorije, nacije i civilizacije, lakše bismo živeli sami sa sobom. Kada bismo znali da svaka naša reč ima svoj rodoslov, da raste na svom mestu, da je to naš prvi znak raspoznavanja, da reči imaju nekolika dna a ne samo dno što se odmah vidi, ne bismo za pisca govorili da je arheolog koji otkriva nešto mrtvo i nepotrebno. Nema mrtvih i nepotrebnih reči. One obnavljaju i sebe i dobru književnost. Međutim, treba reći da su svuda u svetu upravo muzeji kuće u koje se često ulazi. Postoje i takve knjige.

Svojevremeno ste jedan razgovor sa Milošem Jevtićem završili opaskom o satu koji otkucava na tornju: „K nama ide budućnost! Odoh da skinem sat s tornja.“  Kakva je danas sudbina tog sata?

Naše su igre sa satom redovne. Dok gledamo kako sekundarica sastavlja krug, govorimo da smo dobili minut vremena. A nismo – toliko smo izgubili. A ako smo samo gledali skazaljku i merili vreme a nismo pritom ništa učinili, nema razloga da nosimo sat. A sat gore, na tornju, za sve i svakoga postavljen, nagoveštava guste magle u kojima ga nećemo videti. Srećom, posle toga će osvanuti vedrina i sunčan dan. Pa ko dočeka. Nada je uvek na čekanju.

M. Stajić