INTERVJU Selimir Radulović: Zrelo iskustvo pesme

Uz čestitke na velikom priznanju, da li postoje šanse da do  obeležavanja dvestote godišnjice Matice srpske zgrada njene Biblioteke bude proširena? I koji su sve poslovi pred BMS, u susret obeležavanju dva veka naše najstarije i najuglednije kulturne i naučne institucije?

– Najpre, zahvaljujem na čestitkama, a što se tiče izgradnje nove zgrade Matice srpske, od čega će osamdeset odsto prostora biti magacinski prostor Biblioteke Matice srpske, situacija je sledeća – urađen je idejni projekat, potom i završen tender za glavni projekat. I jedno, i drugo, uz pomoć Pokrajinske vlade, većim delom, i Ministarstva kulture Republike Srbije, manjim delom. Hvala im na tome. Glavni projekat će biti završen do kraja godine. Za tri-četiri godine, uverenja sam, posao ćemo završiti u celosti. U protivnom, imaćemo ozbiljnih problema s novopristiglim knjigama, jer su, gotovo svi, smeštajni kapaciteti popunjeni. A što se svakodnevnih (bibliotečkih) poslova tiče, oni se odvijaju sa svešću da je naša kućica za knjige istinsko ogledalo vaseljene, odnosno, ogledalo u kojem je njeno lice, lice vaseljene, lepše od stvarnog. Stoga i, počesto, kažem – između svitka stvaranja i svitka pisanja moguće je povući znak jednakosti. Ove ohrabrujuće (i otrežnjujuće) reči podižu savremenog čoveka, koji lebdi u vazduhu, bez točkova i jedara, zaraženog otrovnim mlekom proste ideje uzimanja, podsećajući ga da je vreme da se vrati osnovnoj prirodi, da se umije njenom sveumivajućom suzom, jer nije stvoren da bude samo potrošač dobra, već i tvorac dobra.

I sami ste, kao pisac i kulturni poslenik, dobili Sretenjski orden, kao i Orden SPC, dok je lane i početkom ove godine Vašu riznicu književnih priznanja dopunilo nekoliko nagrada, poslednja Fonda „Branko Ćopić”, za knjigu „Sedam malih drhtaja”. Da li se ipak, unekoliko, drugačije doživljava glas o društvenom priznanju, u odnosu na potvrdu koja dolazi iz esnafa?

– O nagradama i nagrađivanju sam govorio mnogo puta, svodeći njihov smisao na reči Veličanstvenog Taršanina – da su sva priznanja kao cvet livadski, dakle, da traju jedan dan! No, kada je reč o priznanju koje dolazi od naše države ili naše crkve stvari stoje drugačije, posebno kod intelektualaca koji imaju državotvorno osećanje duše ili, pak, vekovečiti (i neotklonjivi) verujući link.

I u vašoj novoj pesničkoj knjizi, „U carstvu vetrova aramejskih”, u izdanju „Lagune”, ukazuje se, iznova, biblijski podtekst…

– Moje pesničke zbirke, saglasno tome i zbirka U carstvu vetrova aramejskih, naslanjaju se na mitološke i simboličke strukture svetog sistemskog spisa naše civilizacije. Jezik mita i metafora, kojim je ukrašen biblijski tekst, istovetan je s jezikom mita i metafora pesničkog teksta. Kad u otisku, daha, zlatnoga, iz usta, Očevih, oslušnemo – ja sam čokot, a vi loza, onda nema sumnje da metafora nije slučajni ukras biblijskog jezika, već njegov dominantni modus mišljenja. Jezik poezije, dakle, nasleđuje, prenosi i diversifikuje jezik mitologije. Stoga Nortrop Fraj Sveto pismo imenuje kao književnost plus. Kao što je građevina bez temelja slaba, i pitanje je dana kada će se urušiti, tako je i pesma, bez darova Oca, našega, laki privid koji nas ne privlači i ne obavezuje.

Kako, danas, u svojim zrelim godinama, pristupate pesmi?

– Mislim da je pesma većma plod iskustva negoli osećanja. Stoga su, po mojoj meri, duge kristalizacije – skupljati smisao i slast čitavog života, da bi se, na kraju, sastavilo deset redaka koji su dobri. Pesma, ako je pesma, stoji u sebi i stvara se iz sebe same. Koreni svakog dela sežu daleko u prošlost. Ja sam se, kao što sam već rekao, našao u jedinstvenoj arhetipskoj strukturi, koja se prostire od stvaranja do apokalipse, gde se, kako veli Sveti Avgustin, Stari zavet otkriva u Novom zavetu, gde je Novi zavet skriven u Starom zavetu, gde su oni, zapravo, ne toliko alegorije jedan drugome koliko uzajamne metaforičke identifikacije. To je forma koja sjedinjuje Danteovu arhitektoniku i Rableovu dezintegraciju i bez njenog razumevanja i tumačenja nema razumevanja i tumačenja književnosti. I najdoslovnije čitanje Svetog Pisma je, zapravo, imaginativno i pesničko čitanje!

Voleo bih da se moja pesma, kao tiho nedrenje duhovnog posredništva, prima kao neka vrsta leka za bol upuštenog savremenog čoveka. U ovim godinama sam više sin ljubavi, manje sin gladi, sve dalji, kako bi rekao Migel de Unamuno, od slepih ćelija sluha i gluve ćelije vida, od akutne vrtoglavice moderne i postmoderne mozgologije, koja je loša kopija pesništva. Pesnik se najbolje oseća dok se, ljuljajući se  uravnotežuje, na pokretnom i krhkom kamenu želje za besmrtnošću!

Na čelu ste Programskog saveta Fondacije dr Špiro Matijević, u čijoj je organizaciji održana manifestacija posvećena ovom srpskom piscu, prevodiocu i univerzitetskom profesoru. Bili ste, takođe, član žirija koji dodeljuje vredno književno priznanje koje nosi njegovo ime, a promocijom nagrađene knjige „Put za Hum” Gojka Đoga, u Matici srpskoj će 21. marta biti obeležen  Svetski dan poezije .

– Profesor Špiro Matijević je pripadao onim retkim izabranicima duhovne čistote i nepotkupljive ozbiljnosti, koji, u životu, tragaju za smislom svoje umetnosti kao svoga hleba. Bio je fasciniran tužnim spektrom duginih boja, zagledan u izdašna uzdarja crnog sunca.  Nadahnuće mu je darivalo i raspoloženje i jezik. Svojim delom, fokusirao je događaje u individualnoj svesti, preobražujući lični dodir u opšti glas, kad se ljudska i univerzalna drama izjednačuju, pokazujući do koje mere lirski raspoloženog čoveka može nositi matica postojanja. Delo Špire Matijevića je, čini se da je to njegova idealna mera, verodostojni otisak umetnosti samoće, koja dopire samo do onog ko je omamljen istim raspoloženjem. I ne samo to, svim silnicama svog krepkog intelekta, različnim imaginativnim bojama i intenzivnom strašću, on nas uvodi u predvorje stvarnog sveta koji je, kako reče jedan njegov duhovni sabrat, pun suza, do te mere, da to prosečni ljudski um teško može da zamisli. U njegovom delu prozna sintaksa i stihotvorni metar usaglašeni su, gotovo bez ostatka, s duševnim stanjem. Kada su, pre petnaestak godina, svetlost dana ugledala njegova Izabrana dela, u tri toma, predočio sam da, od tog časa, zapravo, počinje njegov pravi život. Danas bih dodao – osnivanjem manifestacije Dani Špire Matijevića taj pravi život se overava na najlepši način. I u njegovom slučaju uverili smo se da je književnost investicija s profitom koji stiže kasnije – i to u uzvišenom obliku. Njegovo dragoceno književno delo se, sasvim prirodno, postepeno, integriše u korpus srpske književnosti, sa sve većom pažnjom čitalaca i savremene književno-kritičke recepcije. Pozivajući se na reči ovogodišnjeg laureata Gojka Đoga da kažem – bravo za Matijeviće, jer su se upisali u zlatnu knjigu srpskih zadužbinara! I nek ih bude što više – za dobro srpskog naroda! A kad je već reč o lauretu on je učinio čast nagradi, koliko i nagrada njemu. I knjigom Put za Hum overio prošlogodišnje književne prinose u nas.

Prošlo je, bezmalo, deset godina od objavljivanja vaših „Izabranih dela”, u pet knjiga. Da li su se stekli uslovi da to izdanje dobije svojevrsnu dopunu ili da se pojavi drugačiji izbor, uz eventualno nove pesme i/ili eseje?

– Da, stekli su se, kako vi kažete, uslovi. Razlozi su jednostavni – od 2013. do danas prohujalo je čitavo desetleće i izašlo je pet novih knjiga poezije, tri knjige izabranih i novih pesama i tri knjige eseja. Stoga će, uskoro, ugledati svetlost dana (u izdanju Lagune i Arhiva Vojvodine) Izabrana dela, u sedam tomova. U pet tomova biće moje pesničke knjige i bibliografija, u šestoj izabrani eseji, u sedmoj razgovor s Milošem Jevtićem i književno-kritički tekstovi o mom delu. Sve žanjuć na njivi Očevoj, na jednom mestu će se naći pevanje o svetlosti, nezalaznoj, što svetli u tami, a tamo joj ništa ne može!

Vaša antologija „Zlatni vek srpskog pesništva” (treće izdanje) nagrađena je, nedavno, Svetosavskim zlatnikom. Da li ste „Zlatnim vekom” zaokružili antologičarski angažman ili postoji ugao u domaćem ili svetskom pesništvu koji planirate da istražite kroz tu formu?

– Antologija Zlatni vek srpskog pesništva je, tokom jednog desetleća, imala tri izdanja. Iako zidana na strogim  antologijskim načelima, ona je, time, na izvestan način, overena. Njen osnovni ulog je što je, šireć se od dvadesetpet ka trideset i tri pesnika jednog veka srpskog pesništva, predstavila jedan uzvišeni i uzreli pesnički venac stvaraoca koji su iznad pravaca, pokreta ili škola, iznad uglađenih književnih konvencija, kod kojih se istinski dar stihotvorstva ne može svoditi na meru tehničkog detalja. Saglasno tome, budući da u hrišćanskoj civilizaciji nema savršenijeg broja od broja 33, razumljivo je da je on i savršena mera za antologijski niz jednog veka srpskog bescen-blaga. Ali, ako zdravlje posluži, i ne presuše nadahnjivačka vrela, realno je da se antologijski zasenči 18. i 19. vek srpskog pesništva i svi vredni autori od 12. do 18. veka. To bi bio - u još dve knjige - moj skromni doprinos u sagledavanju integralnog procesa srpskog pevanja.   

M. Stajić