Ilija Bakić: Između realnog i fantastičnog i nema razlike

sačinio najuži izbor u koji su ušli – Boban Knežević, Ilija Bakić i Dejan Stojiljković, da bi na sednici održanoj početkom februara doneo jednoglasnu odluku da ovogodišnji laureat bude Ilija Bakić, inače stalni saradnik “Dnevnika”.

U obrazloženju žirija se navodi da Bakić iza sebe ima raskošan opus od dvadesetak knjiga pesničke, prozne i romansijerske provenijencije. Kao kritičar i hroničar književne prakse kod nas i u svetu, potpisao je veliki broj kritičkih i esejističkih tekstova, a posebno baveći se delima sa fizionomijom i pečatom fantastike. Estetika fantastike koju neguje više decenija kao prozaista i romansijer je svakako jedna od najubedljivijih i najsugestivnijih u kontekstu srpske književnosti. Bakićeva literarna imaginacija je zavodljiva u najboljem, odmereno doziranom smislu te reči, ali i stroga prema samoj sebi, a posebno u domenu pastiširanja koje je čest, ne baš željen manir u domaćoj fantastici. Njegova istrajnost i posvećenost ovom žanru ima impresivan temporalni okvir unikatnog formata i blistavog sjaja.

Nagrada „Stanislav Lem“ koju je ustanovio i dodeljuje Izdavačko knjižarski centar Solaris, biće svečano uručena na prolećnom Salonu knjiga u Novom Sadu.

 Dakle – realizam ili, ipak, fantastika?

- Svojevremeno se često tvrdilo, navodno po ugledu na neprikosnovenog Skerlića, da je istorija srpske proze vezana za realizam. Sve što se ne može iščitavati u realističnom ključu imalo je apriornu falinku i bilo osporavano. Čak je i postmodernistički realizam, u famoznom sporenju mladih postmodernista i realista u punoj snazi, početkom 1990-tih, bio osumnjičen da je nedovoljno realističan. Književna fantastika u takvim podelama nije preterano uvažavana, dok je žanrovska fantastika otvoreno prezirana. Fantastika u narodnim bajkama i sličnim umotvorinama deklarativno je slavljena i prepuštena programima školskih lektira.

 Svet nije, ipak, samo prijatno „realističan“?

- Kao što svet koji nas okružuje nije samo vulgarno materijalistički, tako ni književnost nije potpuna bez fantastike. Uz tokove realnog života neprekinuto postoji  i traje magijsko-mističko-onostrani doživljaj stvarnosti i neprestano se upliće u onaj drugi tok. Fantastično će probiti u materijalno kroz snove, kroz neobjašnjive koincidencije i sklopove događaja, kroz verovanje da iznad trivijalno svakodnevnog postoji nešto više; otuda je fantastično priželjkivano jednako koliko i prezirano. Tako je i sa literaturom: bez fantastike ona nije potpuna, nešto važno joj nedostaje. Sa svoje strane književna se fantastika razvijala i granala od glavnotokovske prema žanrovskim, naučnoj i epskoj fantastici odnosno hororu kao fantastici natrpirodnog, koje su baštinile određene segmente iz osnovnog stabla fantastike.

 Može li se, kada je književnost u pitanju, govoriti o „konačnim“ kategorijama odnosa prema tzv. stvarnosti, tj. ima li mesta za čuveni iskaz kapetana Pikara da „ne treba misliti suviše linearno“?

- Veliki pesnik Šiler konstatuje da samo fantastika ima večnu mladost jer ono što se nije dogodilo nigde i nikad ne može da ostari. Ovaj iskaz neodoljivo je romantičarski, ugodno mistifikatorski i, gledano sa pozicija postmodernističke provinijencije, samo delimično tačan pošto se, ono što je jednom napisano, ipak dogodilo ali u sasvim drugačijoj realnosti, u svetu koji nije materijalan već duhovan. No, ako smo skloni daljim mistifikacijama, valja se upitati nije li sve oko nas i mi sami tek skup energija? Ako jeste - a nauke kakva je teorijska fizika čije zamisli su odista bliske zanosu Umetnosti - dakle ako sve jesu paketi energije, onda između onoga što je realno i materijalno i onoga fantastičnog i duhovnog u stvari nema razlike, jednako su stvarni i valjani.

Naravno, fantastično ima i svoje prostorno vremenske odrednice u kojima se početno, osnovno začudno/nadrealno tkivo transformiša i razvija. Srednjevekovno zavirivanje iza nebeskog svoda ili moderno iza plavog horizonta događaja upravo su primeri takvih transformacija. Naučna fantastika sa svojim osmatranjem „lika stvari koje dolaze“ pokušava da u fantastično unese zrnce racionalnog zbog čega se suočava sa čestim „zastarevanjima“ svojih vizija.

Đorđe Pisarev

Temelji u začudnom i nadracionalnom

 Nagrada koju ste zasluženo stekli nosi ime velikana naučne fantastike Stanislava Lema?

- Lem smatra se respektabilnim klasikom naučne fantastike, piscem sposobnim da duboko i višestrano promisli teme kojima se bavi. Nekolika njegova dela, ponajpre roman „Solaris“ ali i „Glas gospodara“, „Fijasko“, „Kiberijada“, “Savršeni vakuum“, spadaju u vrhunce žanra ali i svekolike literature. Studija „Summa Tećnologiae” i posle više od pola veka od objavljivanja predstavlja temeljan i ingeniozno lucidan pogled na izazove i dileme koje donose buduća vremena. Otuda nagrada koja nosi ime Stanislava Lema sugeriše upravo seriozno bavljenje fantastikom. Ova je nagrada, čini mi se, veliki iskorak iz okoštalih podela na uvažavanu glavnotokovsku i osporavanu žanrovsku fantastiku jer svojim postojanjem poriče smislenost opstajanja takvih podela kada je reč o valjanim delima. Fantastika je u svom bogatstvu svojih oblika nedeljiva jer joj je jedinstveni temelj u začudnom i nadracionalnom.