Илија Бакић: Између реалног и фантастичног и нема разлике

сачинио најужи избор у који су ушли – Бобан Кнежевић, Илија Бакић и Дејан Стојиљковић, да би на седници одржаној почетком фебруара донео једногласну одлуку да овогодишњи лауреат буде Илија Бакић, иначе стални сарадник “Дневника”.

У образложењу жирија се наводи да Бакић иза себе има раскошан опус од двадесетак књига песничке, прозне и романсијерске провенијенције. Као критичар и хроничар књижевне праксе код нас и у свету, потписао је велики број критичких и есејистичких текстова, а посебно бавећи се делима са физиономијом и печатом фантастике. Естетика фантастике коју негује више деценија као прозаиста и романсијер је свакако једна од најубедљивијих и најсугестивнијих у контексту српске књижевности. Бакићева литерарна имагинација је заводљива у најбољем, одмерено дозираном смислу те речи, али и строга према самој себи, а посебно у домену пастиширања које је чест, не баш жељен манир у домаћој фантастици. Његова истрајност и посвећеност овом жанру има импресиван темпорални оквир уникатног формата и блиставог сјаја.

Награда „Станислав Лем“ коју је установио и додељује Издавачко књижарски центар Соларис, биће свечано уручена на пролећном Салону књига у Новом Саду.

 Дакле – реализам или, ипак, фантастика?

- Својевремено се често тврдило, наводно по угледу на неприкосновеног Скерлића, да је историја српске прозе везана за реализам. Све што се не може ишчитавати у реалистичном кључу имало је априорну фалинку и било оспоравано. Чак је и постмодернистички реализам, у фамозном спорењу младих постмодерниста и реалиста у пуној снази, почетком 1990-тих, био осумњичен да је недовољно реалистичан. Књижевна фантастика у таквим поделама није претерано уважавана, док је жанровска фантастика отворено презирана. Фантастика у народним бајкама и сличним умотворинама декларативно је слављена и препуштена програмима школских лектира.

 Свет није, ипак, само пријатно „реалистичан“?

- Као што свет који нас окружује није само вулгарно материјалистички, тако ни књижевност није потпуна без фантастике. Уз токове реалног живота непрекинуто постоји  и траје магијско-мистичко-онострани доживљај стварности и непрестано се уплиће у онај други ток. Фантастично ће пробити у материјално кроз снове, кроз необјашњиве коинциденције и склопове догађаја, кроз веровање да изнад тривијално свакодневног постоји нешто више; отуда је фантастично прижељкивано једнако колико и презирано. Тако је и са литературом: без фантастике она није потпуна, нешто важно јој недостаје. Са своје стране књижевна се фантастика развијала и гранала од главнотоковске према жанровским, научној и епској фантастици односно хорору као фантастици натрпиродног, које су баштиниле одређене сегменте из основног стабла фантастике.

 Може ли се, када је књижевност у питању, говорити о „коначним“ категоријама односа према тзв. стварности, тј. има ли места за чувени исказ капетана Пикара да „не треба мислити сувише линеарно“?

- Велики песник Шилер констатује да само фантастика има вечну младост јер оно што се није догодило нигде и никад не може да остари. Овај исказ неодољиво је романтичарски, угодно мистификаторски и, гледано са позиција постмодернистичке провинијенције, само делимично тачан пошто се, оно што је једном написано, ипак догодило али у сасвим другачијој реалности, у свету који није материјалан већ духован. Но, ако смо склони даљим мистификацијама, ваља се упитати није ли све око нас и ми сами тек скуп енергија? Ако јесте - а науке каква је теоријска физика чије замисли су одиста блиске заносу Уметности - дакле ако све јесу пакети енергије, онда између онога што је реално и материјално и онога фантастичног и духовног у ствари нема разлике, једнако су стварни и ваљани.

Наравно, фантастично има и своје просторно временске одреднице у којима се почетно, основно зачудно/надреално ткиво трансформиша и развија. Средњевековно завиривање иза небеског свода или модерно иза плавог хоризонта догађаја управо су примери таквих трансформација. Научна фантастика са својим осматрањем „лика ствари које долазе“ покушава да у фантастично унесе зрнце рационалног због чега се суочава са честим „застаревањима“ својих визија.

Ђорђе Писарев

Темељи у зачудном и надрационалном

 Награда коју сте заслужено стекли носи име великана научне фантастике Станислава Лема?

- Лем сматра се респектабилним класиком научне фантастике, писцем способним да дубоко и вишестрано промисли теме којима се бави. Неколика његова дела, понајпре роман „Соларис“ али и „Глас господара“, „Фијаско“, „Киберијада“, “Савршени вакуум“, спадају у врхунце жанра али и свеколике литературе. Студија „Сумма Тећнологиае” и после више од пола века од објављивања представља темељан и ингениозно луцидан поглед на изазове и дилеме које доносе будућа времена. Отуда награда која носи име Станислава Лема сугерише управо сериозно бављење фантастиком. Ова је награда, чини ми се, велики искорак из окошталих подела на уважавану главнотоковску и оспоравану жанровску фантастику јер својим постојањем пориче смисленост опстајања таквих подела када је реч о ваљаним делима. Фантастика је у свом богатству својих облика недељива јер јој је јединствени темељ у зачудном и надрационалном.