Fuzija žanrova: Damjanov, Beli Marković, Savić

otišli korak dalje od svojih prethodnika. Sava Damjanov romanom  Itika Jeropolitika Ž Vuk (Agora,  2014) prikazuje dubinu i raskoš prohujalog „vremena jezika“  sve uz tumačenja snova i samih bogova.

Na neobičnom književnom putovanju, kome se prepuštamo sa poverenjem, s vremena na vreme hvata nas čitalačka panika sve uz misao da iz ovog književnog lavirinta Save and Damjanova izlaza i nema? Jer, na drugoj strani klackalice koju zovemo Vreme, jeste Svet nepojaman Čoveku sadašnjeg doba, doba koje od kako je sveta i veka vazda čuči u utrobi istorije sve čekajući da i ono samo postane Istorija! I sve uz opasku da fuziju žanrova u pismu Save Damjanova nema potrebe poricati, ona je sveprisutna i „od sebe same“. Roman dobro skrojenih fragmenata, citata, priča sa esejističkim nanosima i lirskim elementima – Svet za sebe, samostvoreni Svet jezika, svet snova i svih čarolija koje kao i da ne znaju za postojanje Vremena, za prapočetak i za mogući svekraj.



Pomireni sa sopstvenim teškim i sračunatim mislima, koje nas vraćaju i samo vraćaju pročitanom romanu R. B. Markovića „Putnikova ciglana“ (Srpska književna zadruga, Beograd, 2015), pozajmljujemo misao čiji je vlasnik Pol Valeri što dokazuje da smo se i sami uverili kako „dođe se do tog neobičnog stanja čudne teškoće, gde se osećamo nemoćnim ne toliko pred pojavom koju treba objasniti koliko pred jednom reči koja izgleda kao da sadrži više nego sve ono što mislimo kada ga mislimo“, i samo za potrebu ovog slova sve smo ubeđeni da je ta reč: “razromanjeni”.

Ali tek kada se naša osećanja primire i pridodaju, kao neophodna boja, slici koju nam je pisac ostavio: „Ćelije, selo moje, nedelja, podne, nebeska gotovo pitka plavet, pomesna crkvica i Putnikove ciglane uzvišeni dimnjak...“ Iliti, kako tačno piščevo primećenje jeste, „ovom, na postavu izvrnutom svetu“ a koji – mi čitaoci dodajemo - i nema zaustavljeni smisao.



Roman Milisava Savića (La sans pareille, Agora, 2015) „potpisuju“ njegovi junaci, to je rukopis u kome Pisac jeste tek svedok i jedan od likova što čitaocima rešava zagonetke i tumači snove sve uz vešto i znalačko osvetljavanje poetičkih karakteristika prerušene i obnovljene  postmoderne koja se, od kako postoji, hrani eksperimentisanjem.

Savić nam zapravo nudi dokaz šta je krajnja umetnička vrednost teksta u tekstovima i mudro nas primorava da se prisetimo Pekićevih reči „ja sam i lavirint i onaj u njemu“. Uz niz piščevih intervencija, tu su i otvoreni mogući završeci priče - predajemo se i primernim intertestualnim vezama -  posebno prija veza sa Crnjanskim, prihvatamo predložene mogućnosti čitanja rukopisa, čak usuđujući se da tražimo i nove, što sve zajedno znači da je Savić overio put kojim će se srpska proza kretati i u narednim decenijama.

Dokaz više da postmoderna nije prošla i da je itekako potrebna savremenom čitaocu koliko je, uslovno rečeno, bila potrebna i glavnom junaku romana. Da budemo jasniji, neko je već rekao: „kada u vlastitom pamćenju nemamo sećanja, preuzimamo ih iz umetnosti“. Kada to ne čini Savić, onda činimo mi čitaoci. Savić, potpuno je jasno, računa samo na čitaoca radoznalca, čitaoca koji želi književno rvanje s njim i proveru sopstvenog znanja, na kraju: i nagradu za uložen čitalački trud.



Ta nagrada je osećaj da pripadate  čitaocima budućnosti.

Milan R. Simić