Flamenko mi (ponekad) nije dovoljan

pod čijim je  okriljem i nastala predstava, otkriva za „Dnevnik” da je „Metamorphosis” priča o sukobu i pomirenju tradicionalnog i modernog, koja je razvijana kroz međusobnu saradnju i razmenu iskustava plesača i koreografa flamenka, s jedne, i savremenog plesa, s druge strane.

Priznajem da me je zaintrigirala najava za "Metamorphosis" u kojoj se ističe komunikacija među parovima binarnog niza: savremeni i nasleđeno, konvencionalno i slobodno, rigidno i dinamično, jer "nula" i "jedinica" su možda i najupečatljivije odrednice savremenog čoveka - mobilni telefoni, računari... Znači li to da "Metamorphosis" šalje i poruku da ljubav, emocije... ne nose sms poruke i mejlovi, već dodir, igra, muzika...

– Čak i taj binarni jezik može da se pretvori u umetnost i poeziju, sve zavisi od načina na koji se iskomponuje. Ti savremeni binarni paradoksi mogu biti neshvatljivi kada se nižu bez dodira, ali ako se na pravi način vežu i suoče, mogu postati istinska poezija. U predstavi „Metamorphosis” oni su vezani plesom, mizikom i interpretacijom.

Tajne flamenka otkrivali ste u Granadi, a potom se usavršavali na renomiranoj akademiji „Amor de Dios“ u Madridu. Ipak, u međuvremenu ste razvili vlastiti stil kombinujući flamenko sa klasičnim i savremenim baletom i plesnim teatrom. U kojoj meri je to traganje bilo posledica unutrašnje potrebe za nijansiranjem emocija? Jer, flamenko je, kažu, „esencija emocije”...

– U mom slučaju ne radi se o nijansiranju emocija, već o samom ispoljavanju potpuno ličnih emocija, za koje mi flamenko nije dovoljan. On savršeno odgovara ljudima koji su odrasli u tom okruženju, ali meni je potrebna dodatna forma za izražavanje, te sam u stalnoj potrazi za tehnikom koja bi u potpunosti prikazala ono što nosim u sebi.

Kako je nastao "Flamencoraneo", ali je možda još važniji odgovor na pitanje - zašto?

– „Flamencoraneo”je skladni spoj pojedinaca raznih tendencija, kako u plesnom i koreografskom tako i u muzičkom smislu, od tradicionalne flamenko gitare i akademskog violončela do savremenih perkusija. Spoj nekoliko plesnih tehnika, koje se mešaju kroz uticaje koreografa iz različitih disciplina, daje mi prostor u kome mogu potpuno da se prepustim i slobodno ispoljim svoju kreativnost.

Flamenko je od retkog povremenog gosta sve češće domaćin u teatru. Ali, ako je omeđen ma i okvirnim mizanscenom, ne gubi li on, ipak, i sam tada deo svoje slobode?

– Baš naprotiv, iako je percipiran kao potpuno slobodna umetnost, flamenko je zapravo vrlo kodifikovan, čak i u naizgled najslobodnijoj formi njegovog izvođenja tzv. Tablao-u . I mada teatar izgleda kao veoma formalan prostor za izvođenje, on u stvari oslobađa umetnike, jer u njemu standardni kodovi ne funkcionišu. Teatar je, takođe, omogućio izlazak flamenka iz njegovog izvornog okvira, te razvoj i širenje ove umetnosti po celom svetu.

U tradicionalnom flamenku mladi ljudi su se po pravilu smatrali nedovoljno zrelim da bi preneli dušu žanra. Da li se i koliko taj stav danas promenio?

– Ukoliko je čovek siguran u sebe, on prenosi dušu samom svojom pojavom na sceni, te u tom slučaju godine nisu presudan faktor. Takav se stav oduvek cenio u flamenku: recimo, Kamaron de la Isla je već u mladim danima bio veoma priznat umetnik.

Na ovim je prostorima, čini se, flamenko prevashodno "svet žene". Da li je u pitanju mentalitet balkanskog muškarca ili se radi o generalnoj nezainteresovanosti jačeg pola sa ovih prostora za sve što nije sport?

– Na našim prostorima flamenko je uglavnom velika nepoznanica. Naši muškarci nisu upoznati i ne znaju da je to jedan od najsnažnijih načina pokazivanja muškosti. Kada bi spoznali tu snagu, verovatno bi ga oberučke prihvatili, jer i mi nosimo takav izraz u krvi i tradiciji. Flamenko je, zapravo, i baziran na muškom pevanju, a ne na šarenim haljinama i lepezama.

Miroslav Stajić

Izostala podrška u Beogradu

Kada ste svojevremeno u Zagrebu pokretali Festival flamenka, bilo je reči o tome da bi u budućnosti mogao da sličan zaživi i u Beogradu ili Novom Sadu. Kakva je sudbina te ideje?

– Festival je možda jedan od najboljih načina da se ljudima približi neka umetnost. Oduvek sam želela da organizujem festival flamenka na našim prostorima. U Beogradu je, na žalost, podrška izostala. Onda se desio Zagreb, gde mi je pružena velika podrška tamošnje Turističke zajednice, Ambasade Španije i samog grada. I festival iz godine u godinu ima sve više pristalica, kako iz Zagreba i Hrvatske, tako i iz čitavog regiona.