Žilnik: Pokušao da budem u saglasju, ali istina se nije mogla sakriti

U duhu misli Marka Tvena, da je istina čudnija od fikcije, jer se fikcija mora držati onoga što je moguće, a istina ne, praktično ceo Žilnikov filmski opus prožet je pronalaženjem i raskrinkavanjem fikcija kreiranih od ovih ili onih, koji imaju toliku silu da je još i nameću kao istinu. Da Žilnik ukazuje na neverovatnu stvarnost koja je tu pored nas, istrajno, posvećeno i nadahnuto već pet decenija, koliko se profesionalno bavi filmom, podsetili su nas izložba fotografija sa snimanja, retrospektiva njegovih filmova, predavanja i razgovori o njegovom delu, koji traju skoro mesec dana, od kraja decembra prošle do kraja januara ove godine, u Galeriji likovne umetnosti Poklon zbirke Rajka Mamuzića u Novom Sadu. Naslovljen sa “Želimir Žilnik: Među ljudima”, protiče ovaj sadržajni i višestruko zanimljiv omaž jedinstvenom filmskom stvaraocu, jedan je od samo nekoliko, kod nas, istinski vrednih i važnih kulturnih događaja poslednjih godina.

Povodom ove novosadske izložbe i retrospektive ekskluzivno o novom filmu koji je nedavno završio, razgovarali smo sa Žilnikom nakon Okruglog stola posvećenog njegovom za medij filma i televizije značajnom i posve originalnom opusu televizijskih komada, o kojima su govorili književnik Laslo Vegel, dramaturg Svetislav Jovanov i sam Žilnik.

Kada pogleda u nazad, pitali smo ga, šta bi posebno izdvojio, osim jednom prilikom akcentovanog filma “Marble Ass” (Dupe od mramora), kao jednog od pet njemu najvažnijih.

– Malo sam filmova snimio, a da nisam bio motivisan da ih radim. Prosto, priroda filmskog posla, pogotovo metoda kojom sam radio zahteva višemesečni angažman. Zajedno sa montiranjem, i ako je reč o dugometražnom filmu, skupi se tu rada u proseku od osam meseci do godinu dana. Ako tako radite, pa još u skromnim uslovima, to čime se bavite zaista treba duboko da vas interesuje. U tom smislu mogao bih da nabrojim i više od pet filmova koje sam radio sa velikim zadovoljstvom. Ako pogledamo samo period od podele i raspada naše bivše države, sa velikim interesovanjem sam radio projekat Tvrđava Evropa. To je vreme kada je ceo Istočni blok bio u previranju. Te nove vlasti se još nisu učvrstile tako da se iz Kine, Rumunije, bivših republika SSSR-a, ka Zapadu kretao ogroman broj ljudi u potrazi za novim poslom i novim artikulisanjem sopstvenih života. Meni je to bilo zanimljivo, jer se snimalo na granici Slovenije i Italije, gde je tada bila granica EU. Video sam te nesporazume, nedoumice i nesigurnosti u uspostavljanju novog sistema vrednosti. Moj slovenački producent Toni Tršar me je pozvao i rekao da kroz Sloveniju prolazi veliki broj izbeglica a njihova policija ne zna šta s njima da radi. Otišli smo tamo i razgovarali po tim centrima sa ljudima koji se bave izbegličkim pitanjima. Kako su nam rekli, a bilo je to od 1998 - 1999, do pre godinu dana, imali su običaj da skupe  ilegalne migrante dovedu ih na granicu sa Italijom, a poneki šef policije bi tamo čak otvorio i viski, i rekao bi: braćo i prijatelji, evo prolazite, idite na Zapad i tamo činite džumbus. Bilo je tu niz zanimljivih susreta, recimo, sa fudbalerima iz Afrike, koji kada su čuli da lokalni klub u kojem im je ponuđen anagažman nije u Jugoslaviji koju je vodio Tito, kojeg jako cene, nego u nekoj Sloveniji za koju ni ne znaju da li je država, odlučuju da ipak odu u Italiju – priča Žilnik.

Na pitanje kako gotovo proročki otkriva, ispostavlja se velike i važne  teme, Žilnik kaže da tu nema nikakve tajne, i navodi još primera kako ga je stvarnost vodila do njegovih filmskih priča.

Kako kaže, posle 2000. godine, kada je u Srbiji izgledalo da je ratnohuškačka garnitura političara sklonjena i da se zemlja okrenula mirnodopskom razrešavanju problema i obnovi države uz pomoć prijateljskih zemalja, otpisa dugova i dobijanja kredita, sa idejom da se sad ulazi u višestranačku demokratiju koja će, pre svega, obezbediti privredni rast, zapošljavanje i tehnološku obnovu industrije, mislio je da ne treba kritikovati i ometati te napore.

– Tokom ratnih godina, kao što je poznato, bio sam vrlo angažovan protiv te destrukcije, a tada sam odlučio da se bavim nekim drugim temama koje su u saglasnosti sa najavljenim promenama. Zainteresovala me je sudbina dece naših migranata izbeglih iz ratnih područja i to kako su im rekli na Zapadu, posle privremenog boravka, da sada u miru, treba da se vrate kući. Ta deca, koja su naučila nemački, holandski ili italijanski, izvučena iz škola gde su počela da se obrazuju, ovde su se našla u situaciji da nemaju nikakvu mogućnosti da to nastave – priča Žilnik.

Po njegovim rečima, prosvetne vlasti su za to bile nezainteresovane toliko da se nije mogao saznati ni broj takve dece koja su mogla biti neka vrsta mosta prema Zapadu.

– Došao sam u situaciju da mi naši administrativni organi zabranjuju snimanje i tako sam sa gotovo minimalnim sredstvima krenuo da radim filmove kao što su “Kenedi se vraća kući“, “ Kenedi: Lost and Found“ i “Kenedi se ženi“. Kada su se pojavili, ti filmovi su bili daleko bolje  primani u inostranstvu nego ovde. Prikazivani su i u nekim lokalnim parlamentima u nemačkim državama Hesenu, Sevrenoj Rajni – Vestfaliji, Berlinu... tako da su tamo čak donošene zvanične odluke da se odlični đaci i studenti stipendiraju i zadrže. To je jedna od tema koja je u našem društvu otkrivala neiskrenu i nestručnu orijentaciju ka nekakvim formama humanog i demokratskog okretanja mirnodopskom životu. Film “Stara škola kapitalizma” je podstaknut radničkom okupacijom zrenjaninskih preduzeća, koji su želeli da pronađu ko su ti ratni profiteri i špekulanti koji faktički dolaze da uništavaju njihove fabrike. Videli smo kako, umesto sređivanja te naše postojeće uzdrmane industrije i upostavljanja proizvodnje, nastupa jedna nova devastacija. Izuzetno mi je važan i film “Jedna žena - jedan vek”. Produkciono jednostavan, gotovo monodrama, otpor je brutalnom pritisku falsifikovanja istorije. Prisutna je u našoj i svim postkomunističkim zemljama. Revizija istorije dostiže vrhunac u rehabilitaciji fašizma ne samo u Hrvatskoj, na koju se najviše upire prst, nego i u Srbiji i u Sloveniji. A to je toliko apsurdno kada se pogleda položaj i status tih krajeva kroz ne tako davnu istoriju, kao i uloga i dela onih koji se sada rehabilituju.

Posle poziva austrijskog producenta iz “Nanuk filma”, kuće koja je radila i radi sa istaknutim rediteljima koje Žilnik posebno ceni, kao  što su Peter Kern i Ulrih Zajdl, u Beču je proteklih godinu dana snimao film o migrantima koji tamo započinju svoje nove živote. U Austriji ih ima 100.000 i jedan deo njih je i formalno na putu da postanu građani EU.

– To je prvi evropski film čiju kompletnu glumačku ekipu čine migranti. Na kasting, koji je organizovao producent, odazvalo se oko 100 ljudi. U filmu je svoje mesto našlo 40, a 15 njih su glavni junaci. Tri-četiri dana smo radili probna snimanja, razgovarali i napravili podelu. Svi su vrlo talentovani, a neki su već i imali iskustva sa glumom. To su ljudi iz Sirije, Iraka,  Avganistana, nešto malo iz Irana. Dakle, snimali smo na njihovim jezicima, na farsiju, dariju, arapskom... Veliki broj, pogotovo mlađih je već posle godinu dana znao da govori vrlo dobro nemački jezik. Neki od njih su govorili i engleski, tako da se u 40 odsto filma govori na nemačkom i engleskom, a ostalo na maternjim jezicima protagonista. To je za mene i filmsku ekipu bio još jedan novi, komplikovan izazov – kaže Žilnik.

Premijera filma se, saznajemo, dogovara ovih dana. U februaru će biti održana u Austriji, posle koje slede i premijere u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji.

– Film se zove “Najlepša zemlja na svetu”, ali neću vam otkriti koja je to zemlja. Mogu samo da kažem da to nije Austrija – ukazuje Žilnik, za sad, o svom novom filmu.     

V. Crnjanski