Tihomir Stanić, glumac: Ne piju glumci više nego drugi

U ulozi života, u smislu da u filmu igra glumca, Stanić je briljirao kao čovek koji ne može da se oslobodi umetnosti koja je počela da preti da mu postane sve.

Tihomiru Staniću nije prvi put da igra u filmovima Gorana Markovića, dobro su mu poznate i njegove drame, a sve se stalno vrti oko tog poziva - glume.

“Govorna mana”, “Turneja”, sad i “Delirijum tremes”... Goran Marković opsesivno piše o glumi!

Tako je. Igrao sam u “Govornoj mani”. I “Turneja” je priča o glumcima koji idu u rat. Taj film sam i producirao. Goran Marković zaista opsesivno pokušava da prodre, uz razumevanje i ljubav, da oktrije šta je to što je uzelo i njegove roditelje. On je čovek, kao dete, rastao sa dva glumca, Oliverom i Radetom Markovićem, i u ovom filmu možemo videti i prepoznati nekoliko replika koje bi mogle biti njegove. On ih je, na kraju krajeva, i napisao. “Mama, ja sam se celog života trudio...” verovatno se ovde i Goran Marković razotkrio u većoj meri nego mi koji smo igrali uloge. Smatram Dagija ulogom gde sam se najviše približio onoj definiciji glume - izađeš na scenu i kažeš istinu. Ovde sam imao dobre prilike da budem iskren do kraja, da budem iskren i u odnosu na sebe, kao glumca i kao čoveka.

Vaš kolega Igor Đorđević, koji u filmu “Delirijum tremens” igra Dušana, kaže da Vam je ovo najveća uloga?

Nije Igor sve video. Ja mogu da pričam o njegovim ulogama, jer sam video sve što je radio, ali on je mlad i nije video sve što sam ja radio.

U jednoj replici filma imamo pitanje prave glume, za koju Dagi kaže da živi samo u teatru.

Ima mnogo pozorišnog u ovom filmu. On je i montiran tako da diše s publikom. Kao pozorišna predstava. Poslednjih godina sve više igram na televiziji i filmu i to je nešto što me uzbuđuje više nego pozorište. To je zato što se u pozorištu ne igraju više klasični komadi. Igrao sam u “Petrijinom vencu”, volim tu predstavu. Teško je naći neko zadovoljstvo u onome što pozorište sad nudi kao repertoar, jer se pokušava sve više da on bude estradizovan, sve se više vodi računa o blagajni, broju gledaoca.

Ono što je takođe živo u filmu, kao i u stvarnosti, mada je to često i opšte mesto, jeste odnos glumačkog poziva i alkohola, jer Dagi osim što predano glumi, potpuno predano i pije.

Ne piju glumci više nego drugi ljudi. Oni samo vole javnost, a javnost voli njih, pa se stekne utisak da piju više nego drugi.

Igor Burić