Teodora Ristovski, glumica: Naučila sam da vozim bicikl zbog uloge
Film „Bilo jednom u Srbiji”, koji je pre nekoliko dana stigao u bioskope, doneo je na veliko platno priču o velikim ljudima koji nakon Prvog svetska rata u Leskovcu, opijeni pobedom i nepovratno inficirani „duhom slobode i napretka”, pokušavaju da ispišu novu istoriju i pokrenu tekstilnu industriju, te od ovog malog grada na jugu Srbije naprave srpski Mančester.
Lik Zorke, moderne devojke 20. veka rastrzane između dva muškarca i njihove ljubavi, u filmu tumači glumica Teodora Ristovski. Njena Zorka je, kako je glumica istakla, bila ispred svog vremena i devojka koja se ničega nije plašila i koja se za ono što je želela borila do kraja. Na novosadskoj premijeri filma, održanoj u bioskopu Arena Sinepleks, u kojem „Bilo jednom u Srbiji” može da se pogleda na redovnom repertoaru, glumica nam je otkrila da cela ekipa nakon prvih premijernih projekcija još uvek skuplja utiske, ali da su svi jednako uzbuđeni i zadovoljni onim što su snimili.
– Publika je bila prilično oduševljena. Gledala sam film na dve projekcije, baš da vidim kako će publika da isprati film, tako da je bilo emotivno i božanstveno i onako kako smo želeli da to bude – priča na početku razgovora za „Dnevnik“ glumica Teodora Ristovski.
Ovo je jedan drugačiji film, opisan kao melodrama sa primesama komedije. Koliko je izazovno uraditi jedan takav film u doba kada prolaze neki drugačiji žanrovi i teme poput kriminala i nasilja?
– Jeste, to je dobro pitanje. Mislim da nam je baš zato ovaj film i potreban - zato što smo se malo zasitili svega toga. Mislim da nam je potrebno malo lepih boja, vedrine, malo vetra u kosi pogotovo nakon ove korone i ovih ratova, koji se događaju. U pravo vreme nam je došao film „Bilo jednom u Srbiji“.
Kako je izgledalo snimanje u Leskovcu, koji nije često bio mesto dešavanja u domaćoj kinematografiji?
– Sjajno je bilo. Nije bilo nekih posebnih iznenađenja tokom snimanja, osim te neprilike da smo morali da prekinemo snimanje zbog tih nemilih događaja koji su se izdešavali zbog korone. To je bio neki lošiji utisak, ali sve ostalo je zaista bilo kao u bajci. Snimanje je proteklo fantastično. Mi smo se svi kao ekipa držali, kao jedan se pomagali, dolazili smo na snimanje da bodrimo jedni druge čak i kada neko od nas ne snima. Bili smo svi kao jedna mala familija na jugu.
Leskovac je uglavnom širom poznat po roštilju i paprikama, po čemu će biti poznat sada nakon ovog filma?
– Biće sigurno po nama (smeh). Mislim da smo ostavili dovoljno dobar trag. Kada sam posle premijere filma odlazila iz Leskovca pomislila sam da se nadam da ovo nije poslednji put da sam tamo bila, a mislim da je to jedan dobar znak da smo napravili dobar posao i da želim da se vratim tamo. Naš narod je divan u tom smislu što smo mi poznati kao veliki domaćini, da smo gostoprimljivi i da volimo zabavu. Isto je tako bilo i na jugu. Nažalost, ja sam jedna od Beograđanki koja nije imala priliku da ide na jug i malo me je sramota zbog toga, ali sad sam ga zato upoznala za ceo život. I moja topla preporuka svakome ko nije posetio jug jeste da to uradi jer sam sigurna da neće zažaliti.
Za potrebe ove uloge morali ste da naučite da vozite bicikl, što vam je, kako saznajemo, bio poseban izazov. Kako je to izgledalo?
– Jeste, istina je (smeh). To je izgledalo kriminalno, kako je drugačije moglo da izgleda? Tužno i jadno kad vidite jednu ovako visoku osobu sa dovoljno godina da sedi na jednom biciklu po prvi put (smeh). Mislim da bi tome najbolje mogla da posvedoči gospođa koja je živela tu u uličici gde sam ja trenirala tu vožnju, a koja je bila šokirana. Ipak, navijala je za mene i ona je, kad sam se provozala uspešno, prva dala aplauz (smeh).
Kako je izgledala saradnja sa vašim suprugom, Petrom Ristovskim, koji je režirao film „Bilo jednom u Srbiji“?
– Mi se poznajemo još od akademije. Upoznali smo se tako što smo radili zajedno njegovu studentsku vežbu - predstavu „Vesele devedesete“ tako da mi saradnja sa njim nije bilo nešto novo. Već smo sarađivali, a imamo i naše zajedničko samostalno pozorište „Ludum, ludum“, snimali smo kratak film, a onda i još jedan dugometražni film, pored ovog.
Uspevate li, ipak, na setu da odvojite kritiku od realnosti, ali i da budete podrška jedno drugom?
– Kako da ne. Da nismo podrška jedno drugom ne bismo ni mogli da funkcionišemo i radimo zajedno, evo, već skoro 14 godina. Zapravo, mi smo se i upoznali radeći, tako funkcionišemo svih ovih godina, tako da nema kraja (smeh).
Koliko je bilo teško ući u lik jedne mlade devojke iz 20. godina prošlog veka?
– Mislim da je čovek isti i pre sto godina i danas. Baza nam je ista. Okolnosti su drugačije, a problemi su isti. Ako volite nekoga, volite ga isto i danas, a i pre sto godina. Ako ste zaljubljeni, ako želite da stignete do cilja želite to isto kao što su neki želeli ili voleli mnogo pre nas. Da li smo se mi drugačije osećali u tim nekim drugim okolnostima? Jesmo verovatno samim tim što smo obukli te neke druge kostime. Taj kostim vam daje drugo držanje.
Adaptirali ste scenario predstave „Saligia“ i snimili novi dugometražni film koji bi uskoro trebalo da doživi premijeru. Zašto je to ostvarenje, kako ste najavili, iskorak u srpskoj kinematografiji?
– Da, moram to da ističem, iako zvuči malo neskromno. To će biti jedan misteriozni i nadrealni film, čija je radnja smeštena u caričinom gradu Lebanu, u kojem dolazi do postapokaliptične situacije. Cilj mi je bio da postavim pitanje tim filmom ko sam, šta sam, odakle dolazim, gde sam pošao i da li je put na koji sam krenuo dobar. Zapravo, siže filma kaže da se sedam nepoznatih ljudi, koji se međusobno ne poznaju, nalazi na mestu koje ne prepoznaju. Jedan od njih tvrdi da je to san i pokušava da ih probudi iz tog sna. Da li će u tome uspeti to je već pitanje. Cela ideja mi je pala na pamet onda kada smo se na početku pandemije svi zatvorili i nismo više znali gde se nalazimo i htela sam da nas vratim samima sebi tim filmom, što smatram da i jeste dužnost umetnosti - da nas podseća i vraća na neka podešavanja.
Vladimir Bijelić