Netfliksova „Senka i kost”: U svetu inspirisanom carskom Rusijom 18. i 19. veka

Koristeći prilično osrednju žanrovsku literaturu popularne spisateljice omladinskih (young adult) romana, prekrajajući različite knjige iz njene serije (prva sezona spaja događaje iz dve potpuno odvojene knjige) i dosta slobodno razmeštajući likove po mapi fantazijskog sveta, scenarista i glavni producent Erik Heiserer („Arrival“) uspeo je da napravi više nego zabavan amalgam koji je po konačnom rezultatu daleko premašuje originalni materijal.

Moglo bi se reći da ova serija pruža pravu zdravu dozu kempa; za one koji ovakve stvari vole, „Senka i kost“ nudi najčistiju formu eskapizma sasvim kompetentne žanrovske avanturističke fantastike, ispunjene zabavnim i privlačnim likovima. Privlačno je i odstupanje od uobičajenih fantazijskih klišea: univerzum „Senki i kosti“ smešten je u svet inspirisan carskom Rusijom 18. i 19. veka, pun je slovenskih uticaja (naročito u jeziku), a mnoge lokacije inspirisane su osim starom ruskom, i austrougarskom arhitekturom (gotovo cela serija je snimljena u Budimpešti i okolini).

„Senka i kost“ prati dva paralelna zapleta i dve sasvim različite ekipe junaka – priča u čijem fokusu je Alina Starkov (Džesi Mei Li), klasična je pripovest o odabranoj heroini u stilu „Igara gladi“ i sličnih tinejdž romana. U ovom slučaju, Alina je vojna kartografkinja koja otkriva da ima magijski dar i da poseduje do sad samo teoretski, mitski talenat za prizivanje svetlosti. Alinini dalji doživljaji prate njeno magijsko obrazovanje, gde je, kao i u „Hariju Poteru“ jedna od instruktorki i britanska glumica Zoe Vanamejker (nekadašnja madam Bućkuriš), ali i pokušaje da se snađe među rankovima posebne magijske armije kojoj je dodeljena.

Sa druge strane je grupa prevaranata i lopova koju čine „Vrane“, tim od troje saradnika i prijatelja od kojih je svako opterećen prećutanom traumom druge vrste, što ih, naravno, ne sprečava da budu najzabavniji deo serije. I iz vizuelnog pristupa „Senke i kosti“ jasno je i da su autori bili vrlo svesni šta rade kada su napravili ovako upadljiv rez između priča: dok se Vrane u frenetičnom i ubrzanom zapletu kreću kroz svet Keterdama koji podseća na preindustrijski London i učestvuju u komplikovanim prevarama i krađama, kamera koja ih prati je daleko dinamičnija, sa kraćim rezovima i kreativnom montažom. Alinina priča, smeštena sa druge strane „Nabora“, sa daleko klasičnijim, gotovo bajkovitim zapletom, snimana je u isto tako klasičnim totalima koji otkrivaju široke romantične pejzaže Ravke, sa daleko tradicionalnijom montažom. U najboljim trenucima, ova serija gotovo je omaž živopisnim kadrovima klasičnih evropskih fantazijskih stripova poput „Torgala“, „Tugovanke za izgubljenim pustarama“ ili čak „Kortoa Maltezea u Sibiru“, dok odlično snimljene borbene scene evociraju stilizovanu estetiku nasilja japanskih anima.

Iako na granici sa preterivanjem u žanrovskim stereotipima, serija ipak nikad ne klizi u sasvim jeftinu: veći deo ekipe je u pomalo stripovski stilizovane likove uneo dozu ljudskosti, pa su u isto vreme i „veći od života“ i dovoljno ranjivi i uverljivi. U celoj sjajnoj glumačkoj ekipi naročito se izdvaja Ben Barns (poznat po ulogama Princa Kaspijana i Dorijana Greja) koji ambivalentnog Generala Kirigana gradi sa gotovo magičnom dozom mračnog šarma i uverljivog autoriteta, štiklirajući vrlo precizno svaku poznatu tačku romantičarskih bajronovskih junaka, i uvek na blagoj ivici da pređe u nameran i zabavan kemp. Neverovatan šarm imaju i svo troje Vrana, a to je svakako potpomognuto odličnom hemijom koju imaju kao trojka – od hladnog i uzdržanog Kaza (Fredi Karter), preko nehajanog revolveraša Džespera (Kit Jang) do dirljivo odigrane tihe „nindža“ ratnice Inež (Amita Suman).

U modernoj eri kinematografije opterećene kompjuterski generisanim efekatima, komično prebrzim rezovima i vrtoglavom montažom, ova serija donosi jedan često zaboravljen važan kvalitet: činjenica da Kit Jang zaista izvodi sam svoje trikove sa revolverom, ili da je Amita Suman zaista građena kao gimnastičarka, i da se tako i kreće, dodaje potrebnu dozu uverljivosti koja sve scene akcije čini mnogo zanimljivijim, i omogućava im da budu snimljene jasnije, i bez histerije vizelnih pomagala. I magija je pametno korišćena da bi služila estetici kadrova, a ne obrnuto: scena u kojoj Alina prikazuje svoju moć prizivanja svetlosti na dvoru, pretvara se u poetizovanu vizuelnu fascinaciju svetlošću, kao što poetizovanju filmskog prostora doprinose i čini Kiriganove tame koja izvlači boje iz kadrova, natapajući scene sumornom melanholijom.

Nastasja Pisarev