Netfliksova „Arkana“ prevazilazi granice žanra: Priča pod naponom
NOVI SAD: Godina je završena žestokom notom sa Netfliksovom „Arkanom“, animiranom serijom od devet epizoda čija je radnja smeštena u fikcionalni svet video igre „League of Legends“. Iako bi se možda očekivalo da je u pitanju još jedna usputno štancana adaptacija popularne video igre, u pitanju je energijom nabijeno pravo malo majstorsko delo koje u svojim najboljim trenucima nedvosmisleno prevazilazi granice žanra.
Gotovo da ne postoji aspekat koji u ovoj seriji nije odmeren manje-više besprekorno – od ritma pripovedanja, preko potrebnog vremena koje je dodeljeno svakom od likova, do odlično odabrane muzike (Sting je jedan od uključenih muzičara) i upečatljivih vizuelnih rešenja. Premisa serije prati rastuće nemire između utopijskog grada Piltovera koji sa svojim raskošnim art deko tornjevima i kupolama, i stilizovanim stimpank elementima gotovo podseća na grozničavi san Nikole Tesle, i njegovog mračnog odraza, podzemnog i siromašnog grada Zauna kojim vladaju kriminalci. U apsolutno spektakularno osmišljenoj scenografiji, vertikalnost, prozračnost i odmerene boje Piltovera kontrastirane su htonskim, prostorima prljavog i mračnog lavirinta Zauna, tek ponegde osvetljenog histeričnim svetlima raznobojnih neonki. Između ova dva prostora, sestre Vi i Džinks nalaze se na različitim stranama klasnog i ideološkog rata koji se zakuvava što oko moći, što oko novootkrivene tehnologije arkane.
Reklo bi se da „Arkana“ prati filozofiju čuvenog eseja Simon Vej o Ilijadi u kom ona najčuveniji grčki ep naziva pesmom o sili „kojom se ljudi služe, koja pokorava, i pod kojom se grče ljudska tela“. Tako su svi junaci ove serije, pomalo i u stilu grčkih tragedija, stalno emotivno (a često i fizički) lomljeni do kraja sopstvenih granica, dok ne ostane samo iskristalisana suština njihovih identiteta. U sukobima između različitih interesa, životnih filozofija i različitog shvatanja morala, „Arkana“ se pretvara priču o borbi i lomljenju ljudske volje, koju, dakle, prati i često i vrlo doslovna lomljenja tela, a sve to u predivno animiranim prizorima, u kojima su svi enterijeri i eksterijeri, predmeti i kostimi vredni pažnje.
Niko od likova nije jednostavan, niti osmišljen tako da se lako dopadne; glavna junakinja Vi je nepromišljena do bezumne autodestruktivnosti, i naučena da svoju traumu prevodi u nasilje; njena rođena sestra Džinks je mračna zvezda serije kojoj u najmanjem slučaju očajnički treba psihoterapija, Viktor je idealista kog je sopstvena zanesenost koštala više nego što normalan čovek može da plati, Džojs je samoubeđeni vizionar koji nijednom ne uspeva da izdrži posledice svojih izbora, harizmatična privilegovana političarka Mel se zapravo povija pod težinom senke svoje majke, a Silko, koji se na početku serije čini kao prosti stripovski negativac, do raspleta postaje jedan od najzanimljivijih i najsloženijih likova serije, mada i dalje neupitno moralno problematičan.
Glasovna gluma je takođe vrhunska, zahvaljujući odličnim glumcima od kojih su se mnogi već proslavili i u igranim filmovima i serijama – tu je i Hejli Stejnfeld („True Grit“, „Hawkeye“) kao protagonistkinja Vi, Hari Lojd (Viseris iz „Igre prestola“) kao Viktor, a među svima se naročito ističe Ela Purnel („Belgravija“) kao mentalno neuravnotežena Džinks, čiji manični i magični šarm nosi celu seriju. Upečatljivu epizodu u seriji je ostvarila i Mira Furlan, kojoj je, nažalost, ovo bila i poslednja uloga u životu.
Nastasja Pisarev