MOMČILO OTAŠEVIĆ, GLUMAC Privilegija je biti zvezda u regionu

Uloga u seriji „Budva na pjenu od mora“ donela mu je prepoznatljivost, a film „Led“ samopouzdanje i ohrabrenje za dalji rad. Kako je jednom prilikom rekao, kada je krenuo na put ka umetnosti u glavi je sa sobom poneo ključne stvari kojima su ga roditelji naučili, a u srcu veliku ljubav koju su mu poklonili njegovi najdraži. Na to, kao i na zanat koji je poneo u rukama izašavši sa Fakulteta dramskih umetnosti u Cetinju, i danas se oslanja. Radeći na nekoliko frontova ovaj mladi glumac nije stajao sa radom još od debitovanja na velikom platnu, a svake godine iznedri nekoliko novih uloga kako u pozorištu i na filmu, tako i u serijama, u kojima ga često gledamo.

Poslednja u nizu njegovih uloga, lik Boška Stevanovića u seriji „Beležnica profesora Miškovića“, koja je snimljena u produkciji „Telekoma Srbija”, Radio-televizije Srbije i Košutnjak filma, otkrila nam je novi ugao njegovog glumačkog dara. Momčilo u ovoj seriji, koja se emituje vikendom na Superstar TV od 21 sat, tumači novinara koji se otisnuo po Srbiji ne bi li otkrio tajnu koju krije beležnica u kojoj su sačuvani zapisi profesora Miškovića, koji otkrivaju natprirodne pojave i brojne misterije koje su se odigrale u prošlosti.

– Boško je novinar koji nije zadovoljan svojim poslom, temama kojima se bavi, mestom na kojem je i onda se konačno desi nešto slučajno, naizgled po kazni, a to je beležnica i celo istraživanje u vezi sa njom. To ga ohrabri, da mu krila i, čini mi se sad kad sam počeo da gledam seriju, nekako da mu je do novinarstva stalo kad o nečemu može otvoreno da razgovara. Čim nije otvoreno Boško postaje više od novinara jer ga nešto veće vuče da sazna o čemu se radi, da dođe do istine. Ova uloga mi je bila veoma zanimljiva i atraktivna. Bilo mi je, žargonski rečeno, fora da se oprobam kao novinar, da budem s druge strane i ispitujem (smeh) – rekao je glumac Momčilo Otašević na početku razgovora za Dnevnikov TV magazin.  

S druge strane bilo je nesvakidašnje i da se nađete u potpuno novom žanru, budući da je serija definitivno u domaćoj produkciji pomerila granice u žanrovskom smislu. Koliko je vama bilo interesantno da radite nešto što nazivaju „supernatural” i da snimate scene u kojima će se specijalni efekti videti tek posle montiranja?

– Imao sam nekoliko takvih scena i situacija. Nama je zanatski to drugačije, ali gluma je gluma, tako da bilo je i zahtevno i zanimljivo probati to sve. Mada zahtevno je snimati i ove scene koje su naizgled normalne i prožeti kroz njih neke detalje, neke znakove, sitnice koje će se posle povezivati. Čini mi se da je tako cela serija koncipirana - da nešto gledamo i onda za epizodu ili dve otkrijemo šta se zapravo tu dogodilo. U seriji je nekoliko priča koje se prožimaju, prepliću, usko su povezane, ali ne na prvi pogled. I onda je trebalo to sve raspetljati.

A kako se vama, kao nekome ko voli da gleda serije privatno,  dopada to osveženje u žanrovskom smislu? 

– Veoma mi je zanimljivo. Nisam sumnjao nijednog trenutka jer kad sam pročitao scenario i video o kakvom se žanru radi i kad sam saznao da će to režirati Miroslav Lekić nije bilo bojazni. Znao sam da je to žanr koji njega zanima pa će samim tim i biti dobro. Meni je samo stalo da mu verujem i da ispunim njegova očekivanja. Tako da jedva čekam dalje da vidim i ja kako će izgledati epizode, a nadam se i drugoj sezoni. 

Koliko su zapravo natprirodno i legende koje su u prvom planu u ovoj seriji deo realnosti na ovim prostorima i mislite li da baš zbog toga ova serija i intrigira toliko gledalište?

– Neke stvari jesu, koliko sam shvatio, prikazane iz nekih zapisa, iz događaja koji su na ivici s natprirodnim i s nečim neobjašnjivim. Neki momenti iz serije su se zaista i događali. Recimo, kada smo snimali scene u Kladovu i kada smo spominjali šta i kako snimamo, lokalni ribari koji su se tu našli i ljudi koji su nam pomagali oko seta su i sami komentarisali scenario i povezivali priču sa nekim stvarnim likovima iz tog kraja, nešto naslućivali i to je bilo neobično.

A da li vi verujete u natprirodno?

– Nisam neko ko veruje u takve stvari, ali volim da poverujem kad snimam i kada gledam seriju. Mislim da taj žanr ne moraš da voliš da bi ti bilo zanimljivo. Ne radi se o tome da nekoga treba da ubediš da li postoji nešto ili ne, nego: evo ti pa ti sad maštaj dalje!  

Svaka epizoda ostaje misterija i do kraja nam ne otkriva tajnu beležnice. Da li je suština ove serije upravo u nedostatku istine? 

– Mislim, između ostalog, i da jeste tako. To su ti tzv. cliffhanger-i, kada epizoda ostane da visi, da te zainteresuje i da se iznerviraš što je kraj epizode, jer si taman dobio nešto na kašičicu. Mislim da je to definitivno dobro i da je vrhunski iskorišteno u ovoj seriji. Mislim da su takođe i neki lažni tragovi ili naizgled obične scene takođe veliko bogatstvo jer se sve stalno kružno događa i isprepleteno je tako da dobijemo jednu informaciju, pa drugu pred kraj epizode, pa u trećoj epizodi znamo celu priču o toj određenoj informaciji. Te intrige mnogo doprinose za dramatičnost i krajnji ishod serije.

Ovih dana snimate i drugu sezonu serije „Klan”. Kako ste se snašli u krimi drami, u kakvima vas do sada nismo gledali, i kakva je zapravo vaša uloga?

– Zasad sam imao malo dana snimanja, pa ne znam još uvek kako sam se snašao, ali znam da mi je bilo fenomenalno. Atmosfera za rad je opuštena, kreativna, imao sam i slobodu, možda i veću nego inače u poslu,  tako da bilo mi je jako lepo, a nadam se da će i rezultat biti takav. Ja sam gost u jednoj epizodi. Ne igram kriminalca, verovatno je moj lik neko ko je na ivici, odnosno, ko ima legalan posao, ali malo koketira sa kriminalom. Mogu da otkrijem samo toliko da ću biti razbijen. Malo su me tukli (smeh).

U nekim prošlim vremenima nije bilo neuobičajeno da imamo prave regionalne glumačke zvezde. Danas je to drugačije, ali ipak, vi ste primer da je to i te kako moguće. Da li je danas privilegija biti uspešan i tražen u čitavom regionu?

– Definitivno jeste. Maštao sam o tome kao mlađi jer nas jezik ne sputava u tome. Ovo je jedno veliko govorno područje koje se dobro razume, a opet, i tako malo je preveliko tržište da bih se stacionirao samo na jednom mestu. Mislim da je ovo jedan veći prostor na kojem mogu da dam sve od sebe i, evo, da glumim i na ekavici i ijekavici. Mene to ispunjava, bavim se svojim poslom, a idealna je situacija da mogu da radim u nekoliko zemalja. To je za poželeti. Godinama sam se trudio svuda da sve stižem i čini mi se da je to sad počelo i te kako da mi se vraća.

U Hrvatskoj već nekoliko godina snimate sapunice. Iako sadržaj tih serija pojedinci generalno osporavaju, mnogi glumci tvrde da sapunice nisu nimalo jednostavne za snimanje. Šta ste vi naučili radeći na njima i koliko su vas izgradile kao glumca?

– Naučio sam čuda! Evo da navedem podatak da sam snimio više od 1.000 epizoda serija. Neka sam imao pet scena po epizodi to je 5.000 scena. Ako prevedemo, ja sam trenirao glumu kroz 1.000 epizoda i samo sam talentovaniji, brži, spremniji i bolji. Usput sam stizao svašta nešto i nije prošla nijedna godina od kako sam počeo da se bavim glumom, a da nisam uz snimanja radio predstavu ili film. Uvek sam uspevao da uklopim još ponešto i da nešto radim za dušu, nešto za svoj groš, nešto za egzistenciju, nešto zato što moram. I kad sve to nekako sklopim ja sam to sklopio kako sam sklopio i tu sam gde sam (smeh). I zadovoljan sam! I imao sam prilično mnogo sreće.  

Vladimir Bijelić

foto: Privatna arhiva

OKVIR

Rad spasava čoveka

Vi ste već prvom ulogom u seriji „Budva na pjenu od mora“ doživeli ogromnu popularnost, ali za razliku od nekih kolega, ona vas nije pojela. Kako se jedan mlad čovek sačuva od poleta usled ogromnih simpatija i pohvala?

– Ja sam uvek bio mišljenja da rad spasava čoveka. Ja sam, u stvari,  išao iz jednog projekta u drugi, iz zemlje u zemlju, da bih što više i što bolje radio. Tek sa 27 ili 28 godina sam prvi put pomislio: „Uh, čekaj, pa fino si postigao. Ajde, budi malo zadovoljan sad“! Stalno mi je bilo u mislima da ispunim očekivanja, da stignem sve svoje obaveze koje sam preuzeo, a da opet u tome budem dobar toliko koliko taj dan mogu, a dam sve od sebe. I onda nisam nikada razmišljao o toj, ajmo reći slavi i popularnosti. Samo sam razmišljao kako posao na kojem trenutno radim uradim što bolje i to me je verovatno i sačuvalo od bilo čega drugog. I znao sam da ću kad-tad želeti da osnujem porodicu i da imam neke druge prioritete.