MLADI AUTORI NA SOMBORSKOM FILMSKOM FESTIVALU ZASLUŽILI PAŽNJU Istina i izazov

Dobro, jasno je. Teško je za kratko vreme steći željenu reputaciju. Mlad organizam, a prihodi niski, što bi rekao jedan drugi pesnik, Rambo Amadeus. Međutim, Somborski filmski festival sloganom ne peva samo o sebi. Kao paralelan tok glavnom programu, iz Atrijuma Gradske kuće, preko Trga Svetog trojstva, gotovo da se dodiruju scene za glavni i program posvećen mladim autorima. Istina, ne mogu da se mere po posećenosti, ali po kvalitetu, dalo bi se svašta reći.

Najubedljiviji „odgovor“ sloganu Festivala dao je još na početku film „Još jedan dan“ Radivoja Raše Bukvića, posvećen njegovoj baki koju u ovom kratkom metru igra Mira Banjac. Usamljenost, monotonija, otežana kretnja, samo su neke od fenomena portretisanih na veoma upečatljiv filmski način, sa mladalačkom radošću u igri glavne glumice.

Osim ovog, do zaključenja teksta za sada su u glavnom programu prikazani još „Ruski konzul“ Miroslava Lekića, „Jorgovani“ Siniše Cvetića i „Radnička klasa ide u pakao“ Mladena Đorđevića. Sticajem okolnosti, o svim ovim filmovima već je bilo iscrpnih reči i ranije u kulturnoj rubrici i kulturnom dodatku „Dnevnika“. Njihov festivalski život još uvek traje, iako je već mogla da ih vidi i bioskopska publika, uveravajući se za svaki na svoj način koliko su bili vredni takoreći udarnih termina.

U selekciji filmova mladih autora Somborskog filmskog festivala, na pola puta bila su prikazana dva filma, „Ekskurzija“ Une Gunjak i „Videoteka“ Luke Bursaća. Oba i te kako vredna pažnje, s tim što će ovde biti više reči o „Ekskurziji“, nego o „Videoteci“, koju zbog preklapanja programa nisam mogao od početka da vidim.

„Ekskurzija“ je višestruko podatan film za selekciju filma (ne samo) mladih autora na svakom festivalu sveta. Kada bih rekao da ima oreol novog rumunskog filma možda bi se neko i uvredio, jer domaća kinematografija u poslednje vreme teško može da se poredi sa dometima filmova iz zemalja okruženja.

Nešto poput Tanje Šljivar koja je svoju inspiraciju za dramu „Neustrašive – kao i sve slobodne devojke“ pronašla u tabloidnim vestima o „kolektivnoj trudnoći“ grupe devojčica nakon povratka sa školske ekskurzije, Una Gunjak piše scenario i režira film koji suštinski prati samo jednu takvu vest koju među društvo u razredu jedne sarajevske škole plasira sama Iman (igra je Asja Zara Lagumdžija), devojčica koja do kraja filma postaje nešto poput antičkih junakinja, dovoljno hrabra da svojom samovoljom isprovocira gnev bogova. U ovom slučaju, vršnjaka, profesora, društvenog mehanizma odbacivanja. Zapravo, nemoći sučeljavanja sa životom mladih i njihovom potrebom da uspostave kontakt kako jedni sa drugima, tako i sa roditeljima, nastavnim osobljem u školama... Gotovo da je suvišno reći kako se ceo taj sistem pokazuje katastrofalan, ali umeće Une Gunjak se ne pokazuje u gotovim istinama i oštrim osudama, nego navođenju na razmišljanje o svim ovim složenim odnosima i bićima od čije mladosti nam svima zavisi starost.

- Istina ili izazov – igra je koju igra grupa iz razreda, pre nego što će se odlučiti sudbina njihovog zajedničkog puta na destinaciju o kojoj će odlučiti roditelji, ali i škola. Puta kojeg zapravo i nema, pa se postavlja pitanje zašto se onda film uopšte i zove „Ekskurzija“. Ali, svi oni koji su bar jednom bili u ulozi roditelja, a svi su bili deca, znaju kakvu važnost imaju takva putovanja. Kako je nekad bilo relativno lako, a danas gotovo nemoguće zamisliti da ona prođu bez pokretanja čitavog odbrambenog mehanizma nepreuzimanja odgovornosti za sve ono što se na njima dešava. Za sve ono što nam se dešava. To je istina. I izazov.

I. Burić