МЛАДИ АУТОРИ НА СОМБОРСКОМ ФИЛМСКОМ ФЕСТИВАЛУ ЗАСЛУЖИЛИ ПАЖЊУ Истина и изазов

Добро, јасно је. Тешко је за кратко време стећи жељену репутацију. Млад организам, а приходи ниски, што би рекао један други песник, Рамбо Амадеус. Међутим, Сомборски филмски фестивал слоганом не пева само о себи. Као паралелан ток главном програму, из Атријума Градске куће, преко Трга Светог тројства, готово да се додирују сцене за главни и програм посвећен младим ауторима. Истина, не могу да се мере по посећености, али по квалитету, дало би се свашта рећи.

Најубедљивији „одговор“ слогану Фестивала дао је још на почетку филм „Још један дан“ Радивоја Раше Буквића, посвећен његовој баки коју у овом кратком метру игра Мира Бањац. Усамљеност, монотонија, отежана кретња, само су неке од феномена портретисаних на веома упечатљив филмски начин, са младалачком радошћу у игри главне глумице.

Осим овог, до закључења текста за сада су у главном програму приказани још „Руски конзул“ Мирослава Лекића, „Јорговани“ Синише Цветића и „Радничка класа иде у пакао“ Младена Ђорђевића. Стицајем околности, о свим овим филмовима већ је било исцрпних речи и раније у културној рубрици и културном додатку „Дневника“. Њихов фестивалски живот још увек траје, иако је већ могла да их види и биоскопска публика, уверавајући се за сваки на свој начин колико су били вредни такорећи ударних термина.

У селекцији филмова младих аутора Сомборског филмског фестивала, на пола пута била су приказана два филма, „Екскурзија“ Уне Гуњак и „Видеотека“ Луке Бурсаћа. Оба и те како вредна пажње, с тим што ће овде бити више речи о „Екскурзији“, него о „Видеотеци“, коју због преклапања програма нисам могао од почетка да видим.

„Екскурзија“ је вишеструко податан филм за селекцију филма (не само) младих аутора на сваком фестивалу света. Када бих рекао да има ореол новог румунског филма можда би се неко и увредио, јер домаћа кинематографија у последње време тешко може да се пореди са дометима филмова из земаља окружења.

Нешто попут Тање Шљивар која је своју инспирацију за драму „Неустрашиве – као и све слободне девојке“ пронашла у таблоидним вестима о „колективној трудноћи“ групе девојчица након повратка са школске екскурзије, Уна Гуњак пише сценарио и режира филм који суштински прати само једну такву вест коју међу друштво у разреду једне сарајевске школе пласира сама Иман (игра је Асја Зара Лагумџија), девојчица која до краја филма постаје нешто попут античких јунакиња, довољно храбра да својом самовољом испровоцира гнев богова. У овом случају, вршњака, професора, друштвеног механизма одбацивања. Заправо, немоћи сучељавања са животом младих и њиховом потребом да успоставе контакт како једни са другима, тако и са родитељима, наставним особљем у школама... Готово да је сувишно рећи како се цео тај систем показује катастрофалан, али умеће Уне Гуњак се не показује у готовим истинама и оштрим осудама, него навођењу на размишљање о свим овим сложеним односима и бићима од чије младости нам свима зависи старост.

- Истина или изазов – игра је коју игра група из разреда, пре него што ће се одлучити судбина њиховог заједничког пута на дестинацију о којој ће одлучити родитељи, али и школа. Пута којег заправо и нема, па се поставља питање зашто се онда филм уопште и зове „Екскурзија“. Али, сви они који су бар једном били у улози родитеља, а сви су били деца, знају какву важност имају таква путовања. Како је некад било релативно лако, а данас готово немогуће замислити да она прођу без покретања читавог одбрамбеног механизма непреузимања одговорности за све оно што се на њима дешава. За све оно што нам се дешава. То је истина. И изазов.

И. Бурић