Jelen i košuta u šumi okovanoj snegom

Iako prikazan van konkurencije, film se uklopio u jedan od festivalskih fokusa – programsku celinu „Novi mađarski film“, mada je Ildiko Enjedi kultna autorka iz nama susedne zemlje („Moj 20. vek“, 1989). Kako to običaj Festivala evropskog filma Palić nalaže, pre prve projekcije, priređena je ceremonija svečanog otvaranja, koju su sa šarmom vodili poznati subotički glumci, Marta Bereš i Vladimir Grbić. Zamenica gradonačelnika Subotice, Timea Horvat, pozdravila je zaista brojne i očigledno iskrene ljubitelje filma, rečima da se uz film uvek raslo i učilo evropskim kulturnim vrednostima, već dugo prisutnim u sredini kao što je Subotica.

Publici je predstavljen ambasador Hrvatske u Beogradu, Gordan Markotić, žiri kritike koji odlučuje o najboljem filmu programa „Paralele i sudari“ (Ivan Velisavljević, Marta Balaga, Janka Požonji) i međunarodni žiri koji odlučuje o nagradama „Zlatni toranj“ za najbolji film, „Palićki toranj“ za najbolju režiju i specijalnoj nagradi (Kristi Puju, Nikola Đuričko, Tihana Lazović, Gust van den Berg, Luiz H. Johansen). Deo tradicije otvaranja je i uručenje nagrada „Aleksandar Lifka“ za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji. Kristoferu Hemptonu, scenaristi, prevodiocu, dramskom piscu iz Engleske, nagrada će ipak biti uručena tek u petak, ali je prisutan bio laureat iz domaćih filmskih krugova, Slavko Štimac, koji je i zvanično otvorio Festival.

- Mnogo sam naučio od Mire, više puta mi je i igrala majku. Više od toga, ona je divna osoba – uzvratio je Štimac komplimente predsednici Saveta Festivala, Miri Banjac, koja mu je uručila priznanje. – Što se tiče nagrade, nisam očekivao, ali osećam malu tremu i veliku čast što sam dobitnik nagrade sa imenom pionira svetske kinematografije.

Programski direktor Palićkog festivala, Miroslav Mogorović, publici je pre projekcije filma „Na duši i telu“ predstavio glavnu glumicu, Aleksandru Borbelj, koja je zbog gužvi na prelazu Mađarska – Srbija, granicu prešla peške, da bi stigla na vreme, čak i po cenu da ne stigne da se presvuče i dotera za otvaranje. Zato je sijala u filmu...

- Jedva čekam sledeći film. Danas se u Mađarskoj retko snimaju, ali zato kreativnu energiju praznim u pozorištu – rekla je Aleksandra Borbelj, nastavljajući opisom iskustva osvajanja „Zlatnog medveda“. – Berlin je bio veliko iznenađenje i zadovoljstvo. Publika je film gledala sa dušom i telom.

Film Ildiko Enjedi zaista zahteva celog gledaoca. Uvlači ga u paralelan svet snova i stvarnosti dvoje ljudi koji se upoznaju na poslu, u klanici, da bi ubrzo shvatili da sanjaju isto, odnosno u paru. Počinju više da se druže i upoznaju, upoznavajući i gledaoce sa kontekstom i koceptom usamljenosti u savremenom životu, istovremeno otkrivajući gledaocima svoje unutrašnje strane ličnosti.

Marija (Aleksandra Borbelj) je košuta, a Endre (Geza Močanji) jelen, u šumi okovanoj snegom. Svet stvarnosti je okovan krvlju (iz klanice), spermom (iz „kokošinjca“ zajednice muškaraca i žena), kao nenapadan komentar da na simboličkom nivou, čega je film prepun, svetom vladaju primarni i uvek „primitivni“ instikti. Metaforičan jezik u kontrastu sa jednostavnim realističkim narativom, prošaranim humorom, otvara jako široko polje asocijacija. Spor ritam omogućava da sagledamo ljude kao (rodne) individue i njihove odnose kao kompleksno i zahtevno područje, u kojem nema lakih rešenja, ako ih ima uopšte.

Lep, nežan, ali bolno potresan film Ildiko Enjedi.

Igor Burić