INTERVJU Dragan Mićanović: Svaki lik ostavi mali ožiljak na duši

- Prihvatio sam da ga igram oberučke jer je to bila jedinstvena prilika koja se u jednoj glumačkoj karijeri ne odbija. A Savu sam se trudio da igram po zadatosti scenarija naravno, ali i da unesem neku ljudsku dimenziju u lik za koji svi znamo da je svetac. Pokušao sam da igram običnog čoveka razapetog u jednom turbulentnom vremenu s kraja 12. i početka 13. veka, kada se jedno veliko carstvo raspadalo i kada je on iz svog tihovanja u manastiru, morao da izađe, da bi mirio braću zakrvljenu oko prestola - objasnio je Mićanović na početku razgovora za Dnevnikov TV magazin.

Čini nam se da ta turbulentna vremena ne prestaju, a onda nekako uvek kultura i umetnost nastradaju. Da li vam deluje da će doći vreme kada ćemo prodisati i baviti se lepšim stvarima?

Mi se svi nadamo da će to vreme nekada doći, ali, premda se vremena menjaju i mada sebe smatram optimistom u životu, sve oko mene mi govori da moja generacija koja, može se reći, trenutno, vlada Srbijom - plašim se, ne ostavlja svetlu i bolju budućnost, koju smo mi dočekali kao mladi. Tako da mladima iza sebe ostavljamo vreme nepoznanice koje će isto tako biti turbulentno, barem iz mog iskustva i ugla posmatranja. Ne verujem da će biti lepše od onoga koje sam ja u mladosti imao, iako je i moja mladost bila jako turbulentna sa svim ratovima i čudima koje su nas zadesila. Dakle, poučen takvim iskustvom, ne vidim neku svetliju budućnost, nisam optimista.

Jednu od bura je izazvala i serija „Nemanjići”. Koliko je za glumca težak taj proces u kome nema potpunu kontrolu nad svojim radom i u kome zavisi od kolega, reditelja, montažera, scenariste? Koliko puta vas je iznenadio finalni proizvod u odnosu na utisak koji ste imali snimajući ili kritika koja bi usledila?

Imao sam jednu predstavu na početku karijere zbog koje nas je jedan etablirani kritičar bukvalno sahranio tako što je napisao umrlicu posle premijere predstave...u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, dana tog i tog, umro je taj i taj komad...u sahrani učestvovali....i poimence nabroji sve nas glumce... Poučen time, shvatio sam da se sa velikom strašću i gleda i kritikuje umetnost. Od starta sam morao to da prihvatim i navikao sam se na to. Tako da kritike s jedne strane uzimam i čujem ali one više ne utiču toliko na moj rad. Ne mogu da radim predstavu osvrćući se na to šta će ljudi o tome misliti ili šta će kritičari pisati. Mislim da bi me to sputavalo u kreativnoj slobodi.

Kako ste se podigli nakon tako oštre kritike budući da ste bili na početku karijere?

Nemate izbora, ili ćete se sami sa sobom izboriti i uzdići se iznad toga, ili ćete zaista potonuti i sahraniti samoga sebe i uplašiti se izlaska na scenu, što bi bio i kraj vaše karijere. Ako strahu i nesigurnosti date maha, da se razmaše u vašem umetničkom biću, onda ste u velikom problemu. Jednostavno morate da verujete u sebe i kada izlazite na scenu morate da znate zašto ste tu, da imate svoju misiju, ma šta drugi pričali o tome. Morate se izboriti i sa dobrim i sa lošim kritikama, to je sastavni deo našeg posla.

Ovih dana se emituje i serija „Žene s Dedinja” u kojoj igrate potpuno drugačiji lik od Svetog Save, jednog skorojevića. Ove uloge niste snimali istovremeno, ali kad vam se dogode dijametralno suprotni likovi u pozorištu ili na televiziji, koliko je teško održati koncentraciju, a pri tom se vratiti i sebi?

Svaki lik koji sam igrao, naročito oni s velikim dramskim nabojem, ostavio je mali trag na meni, mali ožiljak na mojoj duši. Ja sam ovakav kakav jesam privatno i uopšte kao biće u društvenoj zajednici - zato što sam odigrao takve uloge koje su morale da prođu kroz mene. To nisu bile baš lagane sudbine, recimo, Hamleta, Romea, Argana, Alsesta ili Porcije... To su uglavnom uloge u pozorištu, jer samo tamo, u tom naboju od dva tri-sata, koliko traje predstava, vi živite taj lik. Zato imam potrebu nakon predstave da malo posedim, da „izdušim”, da se oslobodim toga što sam prethodno igrao. A snimanje je nešto sasvim drugo, snimanje je drugačiji proces. Bilo je zabavno igrati u „Ženama s Dedinja” jednog moralnog plićaka, jednog čoveka koga ne zanima mnogo toga u životu i koji nema mnogo problema. Bilo je zabavno, ali zaista dijametralno suprutno od svih ostalih uloga koje sam igrao, naročito od Save.  

Spomenuli ste da ste kroz glumu ogolili mnoge ljudske emocije, da li to pomaže glumcu da lakše artikulušete svoja osećanja ili ga, naprotiv, čini zatvorenijim?

Teško pitanje. Siguran sam da me napravilo otvorenijim za publiku. Kada sam na sceni, gotovo da nema stvari koju ne bih istraživao u sebi, zarad lepote te scene ili tog lika. Tražeći slobodu liku, kopajući u sebi, spreman sam da idem i u najdublje tajne svoje sopstvene duše, da bih odbranio neki lik. Ali van scene, van svetlosti reflektora, van dasaka, nisam siguran da li me to čini otvorenijim ili zatvorenijim. Možda i nije na meni da kažem, neka drugi to vide. Ne mogu sa sigurnošću odgovoriti na to pitanje, nije baš jednostavno.

Da li ste radeći sa poznatim stranim glumcima, poput Entonija Hopkinsa, Rejfa Fajnsa, Vanese Redgrejv, mogli da shvatite šta oseti jedan poštovalac filma i pozorišta kad vas upozna i zašto ga zanima i ko ste vi, a ne samo likovi koje igrate?

- Jesam, donekle da, tada čovek zaista shvati potrebu drugih ljudi da vam prilaze i da se slikaju s vama. Sad sam skoro imao priliku da letim iz Zagreba za Beograd i u avionu je bila Josipa Lisac. Ja sam se toliko dvoumio, troumio, petoumio, „Bože da l da priđem”. Želeo bih da imam sliku s Josipom Lisac, ali onda se setim koliko puta tako mene uhvate u nezgodnom trenutku, pa šta ako je ovo njoj nezgodan trenutak. Ne želim da je smaram jer znam da i mene ponekad smaraju. I nisam se slikao i to mi je žao, jer sam želeo da imam sliku s njom.

Trenutno igrate u predstavi „Ajnštajnovi snovi” za koju se kaže da „širi prostore mozga i imaginacije publike i glumaca”. Gde vas je sve odvela ova uloga?

- Razne vremenske prostore je ta predstava otvorila jer se bavi vremenom. Mi se igramo s vremenom, po toj noveli Alena Lajtmena, mi predstavljamo vreme koje može da bude kružno, vreme koje može biti poput vodenog toka, nezaustavljivo, vreme koje je nepromenljivo, mehaničko ili telesno, vreme u kome vreme stoji. Tako da imamo razne scene i jedno pravo vremensko putovanje nas i publike, u kome mi uživamo, a nadamo se i publika.  

Snežana Milanović

foto: RTS