ИНТЕРВЈУ Драган Мићановић: Сваки лик остави мали ожиљак на души

- Прихватио сам да га играм оберучке јер је то била јединствена прилика која се у једној глумачкој каријери не одбија. А Саву сам се трудио да играм по задатости сценарија наравно, али и да унесем неку људску димензију у лик за који сви знамо да је светац. Покушао сам да играм обичног човека разапетог у једном турбулентном времену с краја 12. и почетка 13. века, када се једно велико царство распадало и када је он из свог тиховања у манастиру, морао да изађе, да би мирио браћу закрвљену око престола - објаснио је Мићановић на почетку разговора за Дневников ТВ магазин.

Чини нам се да та турбулентна времена не престају, а онда некако увек култура и уметност настрадају. Да ли вам делује да ће доћи време када ћемо продисати и бавити се лепшим стварима?

Ми се сви надамо да ће то време некада доћи, али, премда се времена мењају и мада себе сматрам оптимистом у животу, све око мене ми говори да моја генерација која, може се рећи, тренутно, влада Србијом - плашим се, не оставља светлу и бољу будућност, коју смо ми дочекали као млади. Тако да младима иза себе остављамо време непознанице које ће исто тако бити турбулентно, барем из мог искуства и угла посматрања. Не верујем да ће бити лепше од онога које сам ја у младости имао, иако је и моја младост била јако турбулентна са свим ратовима и чудима које су нас задесила. Дакле, поучен таквим искуством, не видим неку светлију будућност, нисам оптимиста.

Једну од бура је изазвала и серија „Немањићи”. Колико је за глумца тежак тај процес у коме нема потпуну контролу над својим радом и у коме зависи од колега, редитеља, монтажера, сценаристе? Колико пута вас је изненадио финални производ у односу на утисак који сте имали снимајући или критика која би уследила?

Имао сам једну представу на почетку каријере због које нас је један етаблирани критичар буквално сахранио тако што је написао умрлицу после премијере представе...у Југословенском драмском позоришту, дана тог и тог, умро је тај и тај комад...у сахрани учествовали....и поименце наброји све нас глумце... Поучен тиме, схватио сам да се са великом страшћу и гледа и критикује уметност. Од старта сам морао то да прихватим и навикао сам се на то. Тако да критике с једне стране узимам и чујем али оне више не утичу толико на мој рад. Не могу да радим представу осврћући се на то шта ће људи о томе мислити или шта ће критичари писати. Мислим да би ме то спутавало у креативној слободи.

Како сте се подигли након тако оштре критике будући да сте били на почетку каријере?

Немате избора, или ћете се сами са собом изборити и уздићи се изнад тога, или ћете заиста потонути и сахранити самога себе и уплашити се изласка на сцену, што би био и крај ваше каријере. Ако страху и несигурности дате маха, да се размаше у вашем уметничком бићу, онда сте у великом проблему. Једноставно морате да верујете у себе и када излазите на сцену морате да знате зашто сте ту, да имате своју мисију, ма шта други причали о томе. Морате се изборити и са добрим и са лошим критикама, то је саставни део нашег посла.

Ових дана се емитује и серија „Жене с Дедиња” у којој играте потпуно другачији лик од Светог Саве, једног скоројевића. Ове улоге нисте снимали истовремено, али кад вам се догоде дијаметрално супротни ликови у позоришту или на телевизији, колико је тешко одржати концентрацију, а при том се вратити и себи?

Сваки лик који сам играо, нарочито они с великим драмским набојем, оставио је мали траг на мени, мали ожиљак на мојој души. Ја сам овакав какав јесам приватно и уопште као биће у друштвеној заједници - зато што сам одиграо такве улоге које су морале да прођу кроз мене. То нису биле баш лагане судбине, рецимо, Хамлета, Ромеа, Аргана, Алсеста или Порције... То су углавном улоге у позоришту, јер само тамо, у том набоју од два три-сата, колико траје представа, ви живите тај лик. Зато имам потребу након представе да мало поседим, да „издушим”, да се ослободим тога што сам prеthodno играо. А снимање је нешто сасвим друго, снимање је другачији процес. Било је забавно играти у „Женама с Дедиња” једног моралног плићака, једног човека кога не занима много тога у животу и који нема много проблема. Било је забавно, али заиста дијаметрално супрутно од свих осталих улога које сам играо, нарочито од Саве.  

Споменули сте да сте кроз глуму оголили многе људске емоције, да ли то помаже глумцу да лакше артикулушете своја осећања или га, напротив, чини затворенијим?

Тешко питање. Сигуран сам да ме направило отворенијим за публику. Када сам на сцени, готово да нема ствари коју не бих истраживао у себи, зарад лепоте те сцене или тог лика. Тражећи слободу лику, копајући у себи, спреман сам да идем и у најдубље тајне своје сопствене душе, да бих одбранио неки лик. Али ван сцене, ван светлости рефлектора, ван дасака, нисам сигуран да ли ме то чини отворенијим или затворенијим. Можда и није на мени да кажем, нека други то виде. Не могу са сигурношћу одговорити на то питање, није баш једноставно.

Да ли сте радећи са познатим страним глумцима, попут Ентонија Хопкинса, Рејфа Фајнса, Ванесе Редгрејв, могли да схватите шта осети један поштовалац филма и позоришта кад вас упозна и зашто га занима и ко сте ви, а не само ликови које играте?

- Јесам, донекле да, тада човек заиста схвати потребу других људи да вам прилазе и да се сликају с вама. Сад сам скоро имао прилику да летим из Загреба за Београд и у авиону је била Јосипа Лисац. Ја сам се толико двоумио, троумио, петоумио, „Боже да л да приђем”. Желео бих да имам слику с Јосипом Лисац, али онда се сетим колико пута тако мене ухвате у незгодном тренутку, па шта ако је ово њој незгодан тренутак. Не желим да је смарам јер знам да и мене понекад смарају. И нисам се сликао и то ми је жао, јер сам желео да имам слику с њом.

Тренутно играте у представи „Ајнштајнови снови” за коју се каже да „шири просторе мозга и имагинације публике и глумаца”. Где вас је све одвела ова улога?

- Разне временске просторе је та представа отворила јер се бави временом. Ми се играмо с временом, по тој новели Алена Лајтмена, ми представљамо време које може да буде кружно, време које може бити попут воденог тока, незаустављиво, време које је непроменљиво, механичко или телесно, време у коме време стоји. Тако да имамо разне сцене и једно право временско путовање нас и публике, у коме ми уживамо, а надамо се и публика.  

Снежана Милановић

фото: РТС