INTERVJU Tijana Marković: Hoću da živim svoju bajku

I pored toga, pored angažmana na televiziji, filmu, Tijana Marković još uvek traži svoje mesto na scenama domaćih pozorišta, sa iskustvom igranja u Somboru, Novom Sadu, gde je sada saradnica Srpskog narodnog pozorišta. Nedavno je u SNP-u imala i premijeru – „Otpor“ Lija Mekdugala, u režiji Sonje Petrović, predstavu u kojoj je ponovo pokazala deo svog talenta, energije i posvećenosti glumačkom angažmanu, kojem je celu njenu klasu učila Jasna Đuričić.

Već dugo stasavate kao „mlada glumica”, što je trenutna sudbina mnogih vaših kolega. Kako vidite put posle akademije, do posla, do motivacije da se istraje kao umetnica?

– Ne smemo odustati. Potrebno je uzeti stvari u svoje ruke, graditi budućnost i ne čekati. Mladi su zbunjeni i polako odustaju od kritičkog promišljanja stvari, dok s druge strane postoje i oni koji se bore i grizu da bi opstali. Sve je stvar izbora. Ako se ja neću boriti za sebe, ko će? Teško je danas naći uhlebljenje u nekom pozorištu. Ja sam slobodni umetnik i sama se izdržavam od svog posla. I dalje ću se truditi da ličnim primerom i radom obezbedim svoj prostor na daskama koje život znače. Glumac je dužan da na svim poljima neprestano radi na sebi. Ne možeš da se baviš glumom, a da nemaš obrazovanja. Trenutno su sva pozorišta u deficitu s mladim glumcima. Nadam se da će 2018. godina biti godina zapošljavanja. Mladima se mora otvoriti prostor!

Novosadska publika ponovo može da vas gleda na sceni Srpskog narodnog pozorišta u predstavi “Otpor”. Kako vam prija scena gde ste glumački odrastali u Čehovljevom “Galebu”, predstavi vaših profesora Jasne Đuričić i Borisa Isakovića, rezultatu master klasa reditelja Tomija Janežiča?

– Kada mlad čovek, još za vreme studija, dobije takvu priliku, u njemu se rađa osećanje da umetnošću može promeniti čitav svet. Posle nekog vremena shvatite da to i nije baš tako, ali to vam daje snagu da pokrenete i druge motore, da preuzmete odgovornost, tragate za novim iskustvima i otvorite neke druge pozorišne svetove. Svakako da je rad na “Galebu” i ostalim predstavama u velikoj meri uticao na moj glumački rad. Ta predstava je bila teatarski pomak u pozorišnom životu naše zemlje. Od svojih profesora i Tomija Janežiča sam mnogo naučila i zahvalna sam im na tome. Sad sam deo „Otpora”, koji je premijerno izveden u decembru kao svetska praizvedba. Radeći sve te predstave za mene je bilo vrlo izazovno, inspirativno, ali i zahtevno. U SNP-u radim honorarno već osam godina, a od prošle godine, na moju veliku radost, i zvanično sam stalni saradnik.

Kakvo je vaše viđenje savremenog pozorišta, filma, televizije, iz vizure glumice? Šta bi bila neka preporuka za gledanje, ili delanje?

– Umetnost je jedini put da se pokažemo svetu. Trenutna situacija naših prioriteta, kvaliteta umetničkog stvaralaštva, buyeta... na vrlo je skliskom terenu. Postavlja se pitanje da li želimo da obrazujemo ili zaglupljujemo naciju? Primitivizma i gluposti je više nego ikada. Gde je tu moral, etika, odgovornost? Putem televizije i filma imamo šansu da utičemo na kolektivnu svest našeg naroda. Umetnost je otvorena ka čoveku, ka njegovoj unutrašnjosti, ka duši. Pozorište je tu da budi svest, emociju gledalaca, da rešava dileme, da oplemenjuje čoveka. Pozorište ne sme biti marginalizovano. U pozorište dolazimo da osetimo energiju, zajedništvo, okupljamo se da se smejemo, da plačemo, da se afirmišemo, da zamišljamo, da ponovo probudimo dete u sebi. Kada sam bila mala, za mene je odlazak u pozorište bio praznik. Hoću da mi se vrati taj osećaj. I verujem da hoće!

U „Rekonstrukciji”, koja nije više na repertoaru SNP-a, igrali ste nastavnicu problematičnoj deci, a u „Otporu” klinku praktično sa ulice. Dva potpuno različita, ali komplementarna glumačka zadataka?

– U tome i jeste čar glumačkog poziva. To što vi možete istraživati i ulaziti u različite psihološke strukture i ono najbitnije – ne osuditi ih, već razumeti. Za glumca je vrlo izazovno kada je tokom predstave sve vreme na sceni gde je publika na metar od vas. Nema kalkulisanja, nema“šlepanja”. Najvažnije je biti prisutan, sad i ovde! Uzbudljivo je bilo kako razredna razotkriva sve te njihove maske koje svakodnevno navlače na sebe kako bi bii društveno prihvaćeni, ne razmišljajući da upravo time gube svoj identitet. Ona ih vraća pravim životnim vrednostima. S druge strane, u ulozi Yeni, dvadesetogodišnjakinje, proste duše koja vapi za ljubavlju, dominira emotivni tok. Njen centar je srce. Da bi se prehranila, ona počne kao prostitutka, ali na kraju doživljava preobražaj. Ona veruje, govori o iskonskoj potrebi svakog čoveka, o unutrašnjoj lepoti, o onoj lepoti koja će spasiti svet.

U oba navedena slučaja, pa i s obzirom na pripadnost novim generacijama, ostvarujete živ kontakt sa ideologijom, mišljenjima, navikama koje nekim ranijim, „ljudima 20. veka”, deluju kao stravična prognoza za budućnost. Šta mislite o svim tim promenama, “apokalipsama” koje se dešavaju svuda oko nas?

– Čini mi se da sve više postajemo robovi modernog vremena. Ubačeni u centrifugu svakodnevice, sve više smo deo izrežirane stvarnosti u kojoj nam se serviraju nekakva lažna, “instant” rešenja za srećan život. Glave su nam pune civilizacijskog otpada. Zastrašujuće je to (što se i govori u jednom delu predstave „Otpor“), da ne živimo više u svetu nacija i ideologija. Svet je struktura korporacija. Svet je biznis. Kako sad živeti sa tim saznanjem? Uvek tražim svetlo na kraju tunela. Svako od nas u sebi nosi arhetip Don Kihota, tu večitu potragu za uzvišenim idealima. Možda su revolucije na globalnom nivou nemoguće, ali ja verujem u ličnu revoluciju, ona je uvek moguća. To je moj put. Hoću da živim svoju bajku.

Igor Burić