Filmsko pismo iz Pariza: Posthumanistički bioskop
Godinama se uvrežilo mišljenje da su filmski festivali u Kanu i Dovilu oni koji produkciji francuskog filma daruju kredibilnost, ali se pri tome zaboravlja da paralelno postoji i niz drugih zanimljivih smotri koje osvetljavaju obraz savremenoj sedmoj umetnosti.
Tako je, recimo, udruženje “Slika i Reč” stvoreno 2018. upravo u želji da promoviše simbiozu i predstavljanje teksta i slike (u oblasti filma, književnosti i fotografije). Pokrenuta od strane filmskih teoretičara i kritičara, ono se istovremeno trudi da pomogne izdavaštvu sedme umetnosti, kao i kinematografske studije, pri kojima istraživači audiovizuelne umetnosti i književnosti komuniciraju sa širom publikom.
U tom duhu Slika i Reč organizuje brojne radne sesije, kolokvijume i konferencije sineastam izložbe, projekcije a i festivale od kojih je jedan od najzanimljivijih ove godine “Posthumanistički bioskop”. U pitanju je program koji istražuje, kako naslov kaže, manifestacije posthumanizma, koje su grupisali u okviru šireg projekta “ljudskog bića kao osnovnog pokretača progresa”. Individualni projekti su zatim podeljeni u kategorije Transhumanizma, Kritike humanizma, Prelaženja granica, Sajberpanka, Izdvojenosti, i Post-apokalipse. Ovogodišnja smotra otvorena je tako filmom“Sekunde” Džona Frankenhajmera, a usledilo je prikazivanje sedam kratkometražnih filmova Žana Gabrijela Perioa, film “Mrtvi polako napreduju” Maura Hersea, Kronenbergov “Antiviralac”, “Levijatan” Verene Paravel i Lusijana Kasten-Tejlora, kao i Godarov “Alfavil” i “Pisma preminulog” Konstantina Lopučanskog. Većina ovih filmova praćena je diskusijom autora-sineasta sa publikom u poznatoj sali avangardnog bioskopa Grand Aksion u pariskom petom arondismanu.
Pođednako zanimljiv a različit filmski program, koji se takođe odvija u prostorijama pariskog Grand Aksiona, predstavio je Kolektiv Mladih Sineasta, značajnog udruženja čiji su osnivači Pjer Merežkovski i Sebastijan Kodolani, nekadašnji arhivista studija Bele Balaša. Platforma koju nam je predstavio Kodolani okuplja nekolicinu zanimljivih projekata okupljenih u okviru Mneme-a, a ovi obuhvataju brojne arhive, kooperative i fond arhiva, “Konekt Arhiv” koji trans-geografski i komparatistički povezuje različite pokrete u okviru nezavisnih, alternativnih i eksperimentalnih kinematografija. U Kodolanijevom programu izražena je ideja “demokratizovane” kinematografije koja ispituje novu problematiku u okviru istorijskih i geografskih entiteta.
U prvom delu programa Konekt Arhiv, naslovljenom Globalna Pitanja, naći ćemo kratkometražne filmove Daglasa Kolinsa, Freda Merkura koji prikazuje okupaciju francuske kinoteke Bersi iz 2016, ali i Žilnikov “Crni Film” kao i Kodolanijevu “Eksploataciju”. Drugi deo arhivske građe naslovljen “Meta Vejv” prezentuje radove Erika Denvila, Janoša Zantusa, Žan Pjera Setona i Andraša Širteša. Akcenat istraživanja ovde stavljen je na ispitivanje pod-kultura i identiteta u metalingvističkom kadru koji je izronio tokom 1980-ih. Kako se danas audiovizuelne strukture menjaju s razvojom društvenih mreža i interneta menja se i strategija tržišta u kojoj ideja o identitetu pojedinca postaje neka vrste meta-strukture.
Treći deo programa “Lični regioni” prikazaće nam izuzetna dela Bernarda Marša (Nemačka), Elisa Donde ( Italija) ali i jugoslovensku zlatnu ligu- filmove “Egzit” Ivana Martinaca i “Bio sam mlad, zdrav i veseo” Jože Pogačnika. Ovaj program preispituje našu količinu vezanosti za određeno podneblje; kako naša mašta stvara određene lične prostore da bi nas sačuvala u procesu preživljavanja, pseudo-stvarnosti koje kreiramo ipak ne izmiču kulturnom modelu stvarnog sveta koji nas okružuje. U poslednjem delu “Put ka digitalnom”, autori poput Vinka Rozmana, Paskala Ožea, Sendi Resler, Vudi Vasulke i Pjera Rovera ispituju budućnost objekata koji bi eventualno ostali iza nas, jednom kada je humanizam već nestao a mi postali samo igrači virtuelnog. Pa ipak, i u svetu igrica preostaće neki važni objekti i elementi, važni za one koji još uvek veruju u vrednost nečega što treba da se sačuva.
Između ostalog, vrednost Kodolanijevog festivala za nas ima posebnu emotivnu boju jer nam, na skali nešto manjoj od ovogodišnjeg programa Centra za umetnost Žorž Pompidu-Bobur, koji je mesec i po dana predstavljao raznovrsni opus Želimira Žilnika , predstavlja i dela u svetu manje poznatih jugoslovenskih sineasta : Većina ovih reditelja, bila je, potpuno ili delimično, zanemarena od strane Francuza - ali nakon ovih projekcija biće i ovaj deo zapadne Evrope bogatiji za jednu duboku, šareniju i složeniju viziju Istočne Evrope od one koju je Francuska imala u prvim decenijama 21 veka.
Nina Živančević
