Филмско писмо из Париза: Постхуманистички биоскоп
Годинама се уврежило мишљење да су филмски фестивали у Кану и Довилу они који продукцији француског филма дарују кредибилност, али се при томе заборавља да паралелно постоји и низ других занимљивих смотри које осветљавају образ савременој седмој уметности.
Тако је, рецимо, удружење “Слика и Реч” створено 2018. управо у жељи да промовише симбиозу и представљање текста и слике (у области филма, књижевности и фотографије). Покренута од стране филмских теоретичара и критичара, оно се истовремено труди да помогне издаваштву седме уметности, као и кинематографске студије, при којима истраживачи аудиовизуелне уметности и књижевности комуницирају са широм публиком.
У том духу Слика и Реч организује бројне радне сесије, колоквијуме и конференције синеастам изложбе, пројекције а и фестивале од којих је један од најзанимљивијих ове године “Posthumanistički биоскоп”. У питању је програм који истражује, како наслов каже, манифестације posthumanizma, које су груписали у оквиру ширег пројекта “људског бића као основног покретача прогреса”. Индивидуални пројекти су затим подељени у категорије Трансхуманизма, Критике хуманизма, Прелажења граница, Сајберпанка, Издвојености, и Пост-апокалипсе. Овогодишња смотра отворена је тако филмом“Секунде” Џона Франкенхајмера, а уследило је приказивање седам краткометражних филмова Жана Габријела Периоа, филм “Мртви полако напредују” Маура Херсеа, Кроненбергов “Антивиралац”, “Левијатан” Верене Паравел и Лусијана Кастен-Тејлора, као и Годаров “Алфавил” и “Писма преминулог” Константина Лопучанског. Већина ових филмова праћена је дискусијом аутора-синеаста са публиком у познатој сали авангардног биоскопа Гранд Аксион у париском петом арондисману.
Пођеднако занимљив а различит филмски програм, који се такође одвија у просторијама париског Гранд Аксиона, представио је Колектив Младих Синеаста, значајног удружења чији су оснивачи Пјер Мережковски и Себастијан Кодолани, некадашњи архивиста студија Беле Балаша. Платформа коју нам је представио Кодолани окупља неколицину занимљивих пројеката окупљених у оквиру Мнеме-а, а ови обухватају бројне архиве, кооперативе и фонд архива, “Конект Архив” који транс-географски и компаратистички повезује различите покрете у оквиру независних, алтернативних и експерименталних кинематографија. У Кодоланијевом програму изражена је идеја “демократизоване” кинематографије која испитује нову проблематику у оквиру историјских и географских ентитета.
У првом делу програма Конект Архив, насловљеном Глобална Питања, наћи ћемо краткометражне филмове Дагласа Колинса, Фреда Меркура који приказује окупацију француске кинотеке Берси из 2016, али и Жилников “Црни Филм” као и Кодоланијеву “Експлоатацију”. Други део архивске грађе насловљен “Мета Вејв” презентује радове Ерика Денвила, Јаноша Зантуса, Жан Пјера Сетона и Андраша Ширтеша. Акценат истраживања овде стављен је на испитивање под-култура и идентитета у металингвистичком кадру који је изронио током 1980-их. Како се данас аудиовизуелне структуре мењају с развојом друштвених мрежа и интернета мења се и стратегија тржишта у којој идеја о идентитету појединца постаје нека врсте мета-структуре.
Трећи део програма “Лични региони” приказаће нам изузетна дела Бернарда Марша (Немачка), Елиса Донде ( Италија) али и југословенску златну лигу- филмове “Егзит” Ивана Мартинаца и “Био сам млад, здрав и весео” Јоже Погачника. Овај програм преиспитује нашу количину везаности за одређено поднебље; како наша машта ствара одређене личне просторе да би нас сачувала у процесу преживљавања, псеудо-стварности које креирамо ипак не измичу културном моделу стварног света који нас окружује. У последњем делу “Пут ка дигиталном”, аутори попут Винка Розмана, Паскала Ожеа, Сенди Реслер, Вуди Васулке и Пјера Ровера испитују будућност објеката који би евентуално остали иза нас, једном када је хуманизам већ нестао а ми постали само играчи виртуелног. Па ипак, и у свету игрица преостаће неки важни објекти и елементи, важни за оне који још увек верују у вредност нечега што треба да се сачува.
Између осталог, вредност Кодоланијевог фестивала за нас има посебну емотивну боју јер нам, на скали нешто мањој од овогодишњег програма Центра за уметност Жорж Помпиду-Бобур, који је месец и по дана представљао разноврсни опус Желимира Жилника , представља и дела у свету мање познатих југословенских синеаста : Већина ових редитеља, била је, потпуно или делимично, занемарена од стране Француза - али након ових пројекција биће и овај део западне Европе богатији за једну дубоку, шаренију и сложенију визију Источне Европе од оне коју је Француска имала у првим деценијама 21 века.
Нина Живанчевић
