Filmsko pismo iz Pariza: Hiljadu i jedna kruška

Po povratku iz inostranstva u svoju rodnu Anadoliju, mladi romanopisac ulaže ogroman napor da bude objavljen, jer veruje u rukopis svoga prvog romana. No, izdavaštvo je u krizi, niko ne objavljuje nove autore, a i kada se javi nada i pomoć mladom piscu u vidu opštinara zaposlenog  pri ministarstvu kulture, porodični dugovi Sinanovog oca-kockara odvode autora i njegovu porodicu u propast. Međutim, ono što film čini odista zanimljivim, ili još bolje- umetnički dubokim, jeste da su u ovu okvirnu priču o junaku utkane i mnoge druge priče koje čine ovaj film freskom novijeg turskog društva , u eri sumnjive Erdoganove demokratije.

U galimatijasu događaja, pisac sreće u selu devojku s kojom se družio kao dete, a koja je neambiciozni sanjar; ona priča o gromovima , oluji, vođenju ljubavi, o tome kako bi i ona želela da, kao Sinan, okuša svoju sreću i negde drugde, ali, eto, trenutno radi  u polju, jer nije želela da se školuje... Ovaj naizgled banalni monolog reditelj zapravo ugrađuje u jednu veliku metaforu o trenutnoj situaciji u zemlji Turskoj, koja je poznavala mnoga čuda, život carevine, askere, carske vojnike ali i akrepe, koj su joj ispijali energiju vekovima: zanimljiv je rad mladog reditelja Cejlana, jer ostvaruje poetsku metaforu radom savršene kamere koji preciznošću i majstorstvom dostiže rad jednog Kurosave ili Pazolinija, ali možda i Kijarostamija  na čiji „Trešnjin vrt“, po nežno–grubom, donekle apstraktnom stilu, podseća ovo troiposatno ostvarenje.

Da li je „Divlja kruška” ljubavni film? Ili je to film o životu u savremenoj turskoj provinciji? Da li je to priča o prijateljstvu, ili o raslojavanju porodice? Ili o počecima pisca, svakog bogomdanog umetnika ili o svima njima pomalo? Jer, svaka priča odvija se po klišeu „Hiljadu i jedne noći“ koji je priča o pričama“ ili roman-reka, a takav je i film: u okviru manjih priča narator pripoveda priču sa određenim moralnim iskustvom, koje služi kao opomena, ali je dovoljno jaka i jasna da sa nama ostaje kao deo našeg iskustva. Recimo, mladi pisac, Sinan, sreće starijeg, Sulejmana, majstora od reči, donekle umornog od postojanja. Njihov dijalog govori nam sve o zanatu spisatelja i o činu pisanja, i to samo u nekoliko reči. Sulejman daje savet mlađem sledbeniku da se ne plaši klišea i da ih ne izbegava jer ovi „kriju velike životne istine“.

Na trenutke će nam se učiniti ovaj film kao priča o ocu i sinu, a ponekad kao priča, po receptu Meše Selimovića, o dervišu i učeniku, o muslimaskom imamu i vernicima koju Cejlan pronalazi u stihovima velikog pesnika sufiste, Jusufa Emrea. Ipak, u „Divljoj kruški” nema religiozne didaktike ni saveta, u trenutku kada Sinan, kao prosvetitelj savetuje imama da ne guši vernike sa preteranom religijom, ovaj mu odgovara, šaljivo, pitanjem „a kako vi znate šta narodu stvarno treba?“ Film jeste složen, ali  njegova složenost nosi težinu i lepršavost poput romana „Derviš i smrt“.

Nina Živančević