Filmska kritika: „Kapetan Marvel”, 21. film sage o osvetnicima

“Kapetan Marvel” je 21. film iz sage o Marvelovim Osvetnicima i prvi u kojem se pojavljuje Kerol Denvers, bivša američka pilotica koja je posle sleda komplikovanih događaja dobila neverovatne moći i malo vanzemaljskog DNK.

S obzirom da je ovo film predviđen samo da uvede Kerolin lik u sagu, verovatno je u startu trebalo spustiti očekivanja.  Ipak, čak ni krajnje mlaki prvi “Kapetan Amerika” (čija su oba nastavka, nasuprot tome, bila sjajna), nije imao takvu meru potpune neutralnosti kao “Kapetan Marvel”. U ovom filmu scene se nižu, često sasvim zabavne, ali scenaristi toliko igraju na sigurno, i prate milion puta oprobane obrasce da više deluje kao da je film sastavljao nekakav kompjuterski generator zapleta koji radi na principu slučajnosti nego ljudsko biće.

Ipak, suštinski problem “Kapetana Marvela” je što je suviše površan, čak i za film nastao prema stripu. Pravi uspeh Marvelove sage je u tome što su autori u šarenilu zabavnih scena i harizmatičnih likova umeli da na pravom mestu udenu trenutke iskrenih emocija junaka i njihovih teških lomova. Od katarzičnog sukoba između Tonija Starka i Stiva Royersa, preko tužno nedorečene i neostvarene ljubavi između Brusa Banera i Crne udovice, Antmenovih dirljivih pokušaja da bude dobar otac ili nepovratne nemoći svih likova u “Ratu beskraja”, ovi filmovi obično uspevaju da se ostvare i kao ozbiljne priče koje nisu samo bezumna bioskopska zabava.

Nažalost, Kapetan Marvel propušta da dočara iluziju bilo kakve emocionalne težine što odnose među likovima često svodi na površnost muzičkog spota. Umesto da predstavlja jednu od težišnih tačaka filma, složeni odnos između Kerol i njenog mentora Jon Roga kog glumi Džud Lou sveden je na usputnu belešku koja nema nikakav značaj. Još jedna promašena prilika je potencijalno emocionalno najpovišeniji trenutak filma, kada Kerol pronalazi najbolju drugaricu Mariju sa kojom je odrastala i učila da pilotira. Odnos Kerol i Marije, zbog šablonskih dijaloga i preterano mlake glume, umesto da je jedan od potpornih stubova priče, deluje neubedljivo, i daleko je od bolnog prijateljstva Stiva Rodžersa i Bakija u serijalu o Kapetanu Americi. Sve ovo možda i ne bi bio problem (ništa loše u malo brze bioskopske zabave), da “Kapetan Marvel” ne cilja i na ozbiljnije teme pa se čini kao da rediteljsko-scenaristički tandem koji čine En Boden i Rajan Flek  nije do kraja uspeo da se dogovori kakav film zapravo prave i koliku težinu žele da mu daju.

Kada je sama, Kerol je pomalo neubedljiva kao lik (delom i krivicom Bri Larson koja glumi previše svedeno), ali u situacijama kada igra naspram drugih, dovoljno je zanimljiva da se čini da bi pravi potencijal mogla da ispuni tek u ostalim filmovima, pošto se susretne sa drugim Osvetnicima. “Kapetan Marvel” postaje zaista zabavan tek kada se Kerol udruži sa Semjuelom El Džeksonom (podmlađenim neverovatno uverljivom kompjuterskom tehnikom), s kojim deli solidnu hemiju. Zapravo, u najboljim trenucima filma, njihov odnos podseća na neverovatni spoj hemije i ludila koji je Džekson imao sa Đinom Dejvis u “Dugom poljupcu za laku noć”, u kom je isto tako zbunjeno pratio superženu sa amnezijom, povremeno ispaljujući sarkastične komentare.

Ni Kapetan Amerika, ni Doktor Strejny, ni Tor nisu imali ništa bolje prve filmove (u slučaju druga dva, bili su i gori), ali su, suprotstavljeni uz drugle likove, uspeli da pronađu mesto u Marvelovom univerzumu. Zapravo, Kerol ima dovoljno jakih postavki kao lik, da ako braća Ruso budu umeli da je vešto iskoriste (a oni su obično sjajni u postavljanju likova u situacije u kojima će sijati), ona može biti i te kako zanimljiv dodatak dugoočekivanom drugom delu “Rata beskraja” čija premijera je za malo više od mesec dana.

Nastasja Pisarev