Filmska kritika: Zašto „Miljenica“ nije bila u milosti Oskara
NOVI SAD: „Miljenica“ Jorgosa Lantimosa, poznatog po filmovima „Očnjak“, „Jastog“, „Ubistvo svetog jelena“, ali i po režiji otvaranja Olimpijskih igara u Atini, jedan je od onih filmova sa ovogodišnjeg Festa koji su privukli najveću pažnju publike.
Razlog su, dakako, nagrade koje donose publicitet, i „obećanja“, jer je bio nominovan za najviše Oskara. Dobio je samo jednog, za Oliviju Kolman kao najbolju glumicu u ulozi Ane, kraljice Engleza u ranom 18. veku.
U trenutku dok Englezi, tradicionalno, ratuju protiv Francuza (Rat za špansko nasleđe), kraljica Ana ratuje sa samom sobom, depresijom izazvanom gojaznošću, bolešću, najverovatnije dijabetesom, i – ljubavnim jadima. U svemu joj pomaže odana prijateljica (i ljubavnica) lejdi Sara (Rejčel Vajs), do pojave ambiciozne i prefrigane „služavke“ Abigejl (Ema Ston) koja će na engleskom dvoru, u srcu trona, napraviti pravi mali bermudski trougao, ne bi li povratila aristokratske privilegije koje je imala dok je otac nije prokockao na kartama.
Na prvom mestu zanimljivo, u moru filmova koji se bave istorijom engleske kraljevine, u skorije vreme su se pojavila čak dva – drugi je „Marija, kraljica Škotske“ – koja, nasuprot uvreženim, šekspirovskim pogledima na tu stvar sa univerzalnim (evropskim) značajem, ne prikazuju beskrupulozne vladare, obezglavljivanja, bahanalije, krv, paljevinu, nego suptilniju stranu borbe za moć, naklonost. Za žensku stranu načelno muške priče.
No, dok rediteljka Džozi Rurk antologijski sukob Marije i Elizabete prikazuje ipak kroz prizmu politike, nabacujući još štošta (i koješta) – poput visoko rangiranih ljudi, danas bi se reklo afroamerikog porekla, homoseksualaca u dvorskoj sviti – Jorgos Lantimos se i pored pođednako bujne istorijske građe i značaja ere kraljice Ane (razvijanje dvopartijskog sistema, ujedinjenje Engleske i Škotske, umetnički procvat), koncentrisao na psihologiju žena na i pored vatre vlasti i slasti.
Ako je uopšte porediti ova dva filma, „Miljenica“ Jorgosa Lantimosa je daleko od promašaja, ali je ipak činjenica da ni ne dobacuje do ispunjenja silnih „obećanja“, kao što je slučaj i s priznanjima u vidu Oskara. Ne ulazeći u, u poslednje vreme definisane često politički, razloge američke Akademije filmskih umetnosti i nauke, „Miljenica“ prati, kao da je reč o trendu, estetiku angažovanja publike u dešifrovanju i uživljavanju – učitavanju i saosećajnosti – povodom priče, a ne estetiku dramaturškog bogatstva građe.
Osnovni motivi su prilično jednostavni, pojednostavljeni: prijateljstvo, ljubav, ljudska (ženska) priroda – ali, zašto onda treba da budu veći ili manji, više vredni, ako su smešteni u vreme i prostor koji vrvi od svega drugog. Možda baš zato, teško je reći. U svakom slučaju, zasenjujući kadrovi, pomalo naivno prikazane peripetije, poput one kad se kraljica onesvesti kako bi izbegla suočavanje u parlamentu, komički su otklon od prave drame, čime film obiluje.
Ni to nije mana po sebi, Lantimos vrsno kombinuje satirički materijal u melodramskoj bazi, kao i umetnički (fotografija, kostim, muzika, scenografija), ali silne stilske figure dobrano deluju i kao svrha za sebe. Baš kao u slučaju nametnutog glumatanja Eme Ston i nešto svedenijeg, realističnijeg prikaza lika Rejčel Vajs.
Jedno je nesumnjivo, Olivija Kolman briljira u ulozi kraljice Ane, prikazujući čitav spektar kompleksnosti osećanja žene bez dece, (ne)ostvarenosti na tronu, u balskoj dvorani, za stolom, u krevetu, bio on ispunjen sladostrašćem ili gorkom zdravstvenom patnjom.
Igor Burić
