FILMOVI SA FESTA U „ARENI SINEPLEKS“ U NOVOM SADU O starosti
Možda i više od deset minuta trajao je aplauz Miri Banjac na otvaranju novosadskog izdanja Festa u „Areni sinepleks“.
Dobila ga je za ulogu u filmu „Još jedan dan“ Radivoja Raše Bukvića.
- Ja znam i da budem bolesna. Znaju to moji. Na setu, među glumcima, to se sve promeni – rekla je prisutnima u sali uzavreloj od emocija. – Živeti za mene znači raditi. A raditi znači živeti.
U filmu, Mira Banjac igra stariju ženu koja živi sama u kući, u prirodi, i svaki joj dan unutra društvo prave fotografije bližnjih, a napolju gavran kojeg pokušava da otera i poštar koji prolazi na motoru. Svojevrstan dijalog predstavlja i njena igra sa zamrzivačem koji stalno prestaje da radi, da bi oživeo čim mu se ona približi, uzvikujući: „Jesi crko!“, a zatim se nežno naslanjajući na njega.
Pored očiglednih značenja, i emocija koje ta značenja izazivaju, „Još jedan dan“ je film veoma upečatljive fotografije, muzike, likovnosti i, uopšte, atmosfere koja potvrđuje da i kratki metar može da ostavi veliki trag na iskustvu gledaoca. Mira Banjac je taj trag produbila ulogom u kojoj je svaka fizička radnja, svaki gest, trzaj lica, pogled koji je uputila i reč koju je rekla, imala vrhunski glumački kvalitet.
Publika FEST-a u Novom Sadu ovih dana imala je priliku da gleda i „Bartonovu akademiju“ Alekzandera Pejna, film koji je posle dominacije „Openhajmera“ Kristofera Nolana pred kraj prošle godine izbio u prvi plan kao najbolje ostvarenje iz SAD. Najveća zanimljivost u vezi „Bartonove akademije“ je to što on, iako pomalo starinski, pa i staromodan, nimalo nije anahron. Veoma je savremen i upečatljiv u svim segmentima velikog filmskog umetničkog dela, od scenarija, preko režije, scenografije, kostima, a posebno se izdvajaju briljantne glumačke uloge njegovih protagonista.
Film „Bartonova akademija“ govori o odnosu profesora i jednog od njegovih učenika, uključujući školsku kuvaricu u jednoj od američkih elitnih srednjih škola sa internatom, odnosno mogućnošću celogodišnjeg boravka učenika. Oldskul priča je smeštena u 1970, vreme Božića, čime se pojačava osećaj usamljenosti njenih junaka. Profesor Hanam (Pol Đamati) taj osećaj utapa delimično u alkoholu, a delimično u poziciji moći koju na opšte negodovanje demonstrira pulenima Bartonove akademije. Jednom od njih, Angusu (Dominik Sesa), ne preostaje ništa drugo do upravo društvo profesora Hanama, jer su ga roditelji „zaboravili“ čak i za praznik kakav je Božić. Kuvarica Meri (Davajn Džoj Rendolf) svog sina je izgubila u Vijetnamu i ne pada joj teško što potpuno može da razume profesora Hanama i njegovog štićenika tokom praznika. U ovakvoj dramaturškoj strukturi, film postaje i drama odrastanja i drama odraslih, kojima život i nema baš nekog specijalnog smisla. Što je još lepše, zahvaljujući duhu scenariste Dejvida Hemingsona, ovaj film je, zapravo, komedija.
Još ponešto o savremenom svetu i tužnim odnosima koji vladaju u njemu, na Festu u „Areni sinepleks“ moglo je da se nauči, odnosno da se nasmeje i zabavi, gledajući nove filmovima Romana Polanskog i Vudija Alena. „Hotel Palas“ donekle podseća na „Trougao tuge“ Rubena Estlunda, samo što Roman Polanski društvo ekstremno bogatih i razmaženih ljudi umesto na kruzer, stavlja u dvorac („Palas“) u Švajcarskoj, da slavi doček 2000. godine, nakon kojeg zbog Milenijumske bube više ništa neće biti isto. Ironija je, naravno, to što se do danas ništa nije promenilo, osim što su svi oni bogatiji verovatno dvadesetčetveroduplo. Bar onaj deo koji je preživeo, jer između ostalog ono na što se Polanski našalio je moć da se novcem kupuje mladost i dugovečnost, kako god to izgledalo. U filmu „Hotel Palas“ izgleda urnebesno smešno.
Vudi Alen nije u najboljim danima, u smislu ritma svojih filmova, uzbudljivih preokreta i lucidnih dijaloga njegovih junaka. Ono za što još uvek ima oko, jesu lepote života, u slučaju filma „Udar sreće“ lepote Pariza, žena, muškaraca, poezije, muzike… Za razliku od ružnih strana bogatstva i kulture elita, koje prikazuje kao isprazne skupove mešetara i kriminalaca. Vrlo romantičan i humorističan pogled na jednu vezu i sve njene stranputice, što je večita tema Vudija Alena i njegove poetike.
Igor Burić