Film o sudbinama ljudi iz "najlepših zemalja na svetu"
NOVI SAD: „Najlepša zemlja na svetu“ je novi film Želimira Žilnika, koji je premijerno prikazan u Novom Sadu, u utorak, na otvaranju „Euro in“ festivala Kulturnog centra Novog Sada.
Naslov filma predstavlja citat jednog od aktera, koji tako naziva Avganistan. Šire gledano, naslov i tema su ljubav prema domovini, u situaciji kada ta domovina iskrsava u sećanjima, najlepšim snovima i idealima, ugroženim ratom.
I novim filmom, kao i prethodnim, dokumentarcem „Destinacija Srbistan“ (2015), Žilnik nastavlja da se bavi sudbinom masovnog talasa izbeglica koji se iz arapskog dela sveta, zahvaćenog krvavim sukobima, iseljava u Evropu. Njegovi junaci su Iračani, Sirijci, Avganistanci, čije sličnosti i razlike Žilnik približava Evropljanima, u „sudaru“ sa zapadnjačkom kulturom.
Za Žilnikovu izgrađenu estetiku prepoznatljiv i upečatljiv način, sa dosta humora i političnosti, živ i neposredan odnos slike i tona, naizgled sirov, nerežiran, prvi plan priče prati momka koji se nastanjuje u Beču, nakon torture izbegličkog puta i borbe za dobijanje papira. On sada pokušava da se integriše u društvo zahvaljujući svojim kvalitetima, učenju jezika, sportskom duhu i kreativnosti koju ispoljava u želji da snimi film o sudbinama ljudi koji su iz „najlepših zemalja na svetu“ krenuli da traže mir i sreću u najuređenijim zemljama na svetu. Solidarnost koju pronalazi među zemljacima, dirljiva je, kao i prikaz da nisu svi ljudi u Austriji isključivi prema došljacima, iako zvanična politika njihove zemlje nije im baš ni naklonjena.
Glavnu peripetiju filma predstavlja dolazak dede glavnog junaka, kojem je tom prilikom saopšteno da mu je otac poginuo u ratu i da je sada stub preostalog dela porodice. Deda donosi i nešto novaca, nesrazmerno vrednih u poređenju avganistanske i austrijske ekonomije, ali i zahtev da se njegov unuk dok je on tu, jer ne želi da ostane, nego da se vrati (!), oženi u skladu sa tradicijom iz matične zemlje, dakle ne sa Austrijankom, koja mu je devojka...
S mnoštvom planova koji se prepliću, razvučenom naracijom na stotinak minuta, pokojim opštim mestom u vezi sa temom, utisak je da „Najlepša zemlja na svetu“ nije najbolji ili najefektniji, najoriginalniji i najkonkretniji među Žilnikovim ostvarenjima. Svakako, pažljivom gledaocu neće manjkati doživljaja da bolje oseti i razume situaciju u kojoj se nalaze i „naši“ i „tuđi“ ljudi u zahuktalom svetu velikih promena.
Igor Burić
