Film Novosađanke Mie Knežević na predstojećem Sinema sitiju
Na predstojećem festivalu “Sinema siti”, koji će biti održan od 1. do 3. septembra u petrovaradinskom Podgrađu, selekcija “Ap tu 10.000 baks” verovatno će, kao i dosad, privući veliku pažnju publike, budući da među ovim nisobudžetnim filmovima uvek ima zanimljivih ostvarenja, koja nedostatak novca nadoknađuju kreativnošću i originalnošću autora.
Selekcija za ovaj program nije laka, pogotovo nije bila ove godine, budući da je bilo prijavljenih rekordnih 1.200 filmova. Dugogodišnji selektor ovog programa Miloš Pušić je ove godine filmove birao zajedno sa Goranom Sadžakom, i oni su iz ovog mnoštva izabrali, po njihovom mišljenju, 32 najbolja niskobudžetna, igrana, dokumentana i animirana filma, iz 20 različitih zemalja.
Među izabranima je i film “Dan za Vanju” novosadske rediteljke Mie Knežević, igrani film od četrdesetak minuta, koji je, kako kaže za naš list, njen master rad na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
– Film govori o jednom osmogodišnjem dečaku, koji je prestao da govori sa okolinom od kada ga je majka napustila. Provodi vreme uglavnom tako što ga čuva bebisiterka, jer samohrani otac radi dva posla da bi ih izdržavao. Onda ga, spletom okolnosti, jedan dan čuva striptizeta koja radi u striptiz klubu, gde njegov otac radi kao šanker – otkriva za „Dnevnik” rediteljka Mia Knežević. I ovaj film se čini vrlo aktuelnim, kada je tematika u pitanju, baš kao što i u pozorištu rediteljka Mia Knežević radi predstave koje su ponekad zasnovane i na istinim događajima, kao u slučaju potresne drame “Požar. Laundž / Kontrast ili Tamo gde smo ostali”.
– Što se filma tiče, bilo mi je važno da napišem scenario, odnosno neku priču koja ima veze sa mojom generacijom i problemima tranzicionog društva i ona jeste na neki način inspirisana događajima iz stvarnog života. Nije bukvalno i doslovno priča preneta iz života na papir, ali jeste neka kombinacija u kojoj su neki ljudi koje poznajem, i neke njihove životne priče – objašnjava rediteljka.
Mia Knežević je jedna od ređih rediteljki mlađe generacije koja nastoji da radi paralelno i na filmu i u pozorištu, trudeći se da taj kontinuitet održi u oba smera.
– Mislim da je taj rediteljski put u oba pravca zahtevan i komplikovan i da je potrebno puno strpljenja da bi se projekti realizovali, na filmu posebno. Jer, evo za jedan kratkometražni igrani film je trebalo tri godine, od pisanja scenarija, preko predprodukcije i produkcije, dok nismo dobili pare od Pokrajine, i dok se sve nije završilo. Meni jeste u nekom dugoročnom cilju da se bavim filmom. Volela bih prosto i da mi to isto ostane deo zanimanja, jer se jesam školovala za multimedijalnog reditelja, dakle i pozorišnog i filmskog. Videćemo koliko će to biti moguće, ali za sada nastojim da probam da razvijam sebe i u jednom i u drugom pravcu.
Mada je potekla s Akademije umetnosti u Novom Sadu, i prve predstave režirala u ovom gradu, Mia Knežević sarađuje i s pozorištima u drugim mestima.
– Radim tamo gde me zovu, zapravo i imam stvarno želju da se nekako upoznam sa svim ansamblima u Srbiji koji su zainteresovani da rade sa mnom, tako da mi je uzbudljivo, bar zasad, da putujem i radim po različitim gradovima – navodi Mia Knežević i pominje da je njena sledeća radna destinacija beogradski Atelje 212.
Krajem maja Mia Kneževć je u Ateljeu 212 počela da režira komad “Osećaj brade” Ksenije Dragunske, savremene ruske dramske spisateljice i, nakon letnje pauze, probe se nastavljaju 1. septembra. Premijera ove predstave trebalo bi da bude u prvoj polovini oktobra.
N. Pejčić