EKRANIZACIJA „Zemljomorje” još uvek  bez dobre adaptacije

Mnogi pisci epske fantastike jašući na talasu pomame za ovim žanrom koji je omogućila Džeksonova sjajna ekranizacija došli su do slave ni krivi ni dužni, pa su tako sa manjim ili većim uspehom u međuvremenu ekranizovane  i prilično slabašne knjige poput “Mača istine” Terija Gudkajnda (što je rezultiralo gotovo komičnom kempi serijom “Legenda o tragaču”), ili „Mača Šanare“ Teri Bruksa (čiji su jezivi pop proizvod „Hronike Šanare“).

Trilogija dečije fantastike „Njegova mračna tkanja“ Filipa Pulmana dobila je 2007. prilično bledu i relativno neuspešnu ekranizaciju („Zlatni kompas“) sa Nikol Kidman i Denijelom Krejgom u glavnim ulogama. Jedan od mogućih razloga za neuspeh ove visokobudžetne produkcije bilo je preterano mešanja producenata koji su zazirali od reakcije religioznog dela publike zbog snažne kritike crkvenog dogmatizma u originalnim knjigama. Ipak, ove godine nas očekuje premijera prve epizode serije zasnovane na ovoj sagi u kojoj će glumiti Rut Vilson (“Džejn Ejr”) i Džejms Mekavoj (“Iks-Men”, “Poslednji kralj Škotske”). Ove godine očekujemo i adaptaciju „Vešca“ zasnovanog na romanima mračne epske fantastike Andžeja Sapkovskog, i prema motivima priče o istom junaku iz kultnih video igara.

Međutim, iako je produkcija serija i filmova fantastike sve obimnija iz godine u godinu, i mada holivudski producenti sve mahnitije pretražuju moguće književne predloške za sledeću “Igru prestola”, još uvek nismo dobili vernu adaptaciju nijedne od knjiga iz serije o “Zemljomorju” Ursule Legvin (1929-2018). Posebno iznanađujuće jeste da je “Zemljomorje” verovatno jedini serijal epske fantastike za koji se uz Tolkina može reći da prevazilazi granice žanra i pripada onoj “pravoj”, visokoj književnosti.

Ruku na srce, adaptacije postoje, ali je gotovo komično koliko su neubedljive i(li) potpuno promašene. Sama Ursula Legvin je za života Sajfajevu užasnu adaptaciju iz 2004. nazvala “frankenštajnom” i dodala da je konačni proizvod ekvivalentan “Gospodaru prstenova” koi se završava tako što Frodo uzima prsten za sebe i zatim srećno vlada Srednjom zemljom do kraja života.

Već jednom “opečena”, par godina kasnije, Legvinova je tek posle dugog ubeđivanja pristala da proda prava japanskom studiju Gibli, i to samo zato što je volela animirane filmove njegovog osnivača, čuvenog Hajaoa Mijazakija. Nažalost, film je radio njegov mnogo manje talentovani sin Goro, koji je iskombinovao radnju treće i četvrte knjige u nejasnu i besmislenu narativnu papazjaniju. Legvinova je japanski animirani film kasnije okarakterisala kao „razočarenje“. Nažalost, za života nije dočekala da vidi svoje delo ekranizovano na dostojan način. U toku 2018. objavljeno je da je producentkinja Dženifer Foks dobila prava na ekranizaciju “Zemljomorja”, što je i Legvinova par meseci pre smrti raspoloženo podelila na Tviteru, međutim, od tada o novoj adaptaciji više nije bilo nikakvih vesti. 

“Zemljomorje” svakako spada u knjige čiji tekst nije lako adaptirati, kakav je slučaj i sa Herbertovom “Dinom” koja još uvek čeka na pravu ekranizaciju, mada je daleko bolje prošla nego „Zemljomorje“. (Linčov film je imao nekoliko upečatljivih scena, a Sajfajeva mini serija uspela je da prenese deo atmosfere čudnih svetova upetljanih u beskrajna kola košmarne politike. Trenutno je u predprodukciji nova, treća adaptacija).  Zapravo, iako jesu u pitanju knjige sa uzbudljivom i zanimljivom pričom, maštovitim i netipičnim fantazijskim svetom i neverovatno upečatljivim junacima (to se naročito odnosi na gotovo savršena prva dva nastavka – “Čarobnjak Zemljomorja” i “Grobnice Atuana”), “Zemljomorje” je košmar svakog površnog holivudskog producenta. Raskošni svet arhipelaga Ursule Legvin zahteva visokobudžetni film da bi bio prikazan valjano, u isto vreme knjiga je tako introspektivna, i kontemplativna da je potreban pravi majstor koji bi mogao da priču predstavi dovoljno balansiranom da se ne učini suviše hermetična za široku publiku, ili preterano plitka za prave fanove.

Nastasja Pisarev