Džedaj u Orvelovom svetu

onda to “Hamlet” u Srpskom narodnom pozorištu radi dobro. Čak uz dobru dozu iščašenja, kako bi pogled bio što uverljiviji, a ne sličan vidicima zacrtanim u Šekspirovom originalu s početaka 17. veka. Reditelj Nikola Zavišić ne bi bio to što jeste - zanimljiviji i samosvojniji reditelj mlađe srednje generacije - da nije “zanemario” nepreglednu dozu teorije o ovom komadu i svemu što mu je prethodilo, kao i o njegovim izvedbama, načinima i uglovima posmatranja dela koje se još naziva najvećom enigmom svetske literature. Tako je za krajnji rezultat kreirao “Hamleta” koji je  tradicionalan, klasičan, repertoarski, i “Hamleta” koji je sasvim nov, drugačiji, čak i zabavan, a da nije reč o nekom nepomirljivom dvojstvu i čudovištu od predstave.

Prvi i osnovni uslov, lik Hamleta, tog čudaka zapitanog nad svim i svačim, filozofa kog muči delovanje i ratnika kog muči brzopletost, poverio je Jovani Mišković. Sve vreme u crnoj togi, poput čuvenog džedaja Anakina u fazi kada se lomi između dobra i zla, Hamlet je lišen glumičinih ženskih atributa, ali ni oni maskulini mu nisu baš pridodati. U ovom svetlu, on je najviše jedan infantilni princip, koji i kroz odglumljeno, a kasnije pravo ludilo, ne može i neće da se pomiri sa svetom odraslih. Osećaj da mora da menja svet, a da mu je za to dovoljna i orahova ljuska, uvek je previše za mladog čoveka. Jovana Mišković ulogu nosi muški, pogotovo kad se obračunava sa Ofelijom (Marija Medenica) i Gertrudom (Gordana Jošić Gajin), dok u obračunu sa očuhom Klaudijem (Igor Pavlović), Polonijem (Zoran Bogdanov) i Laertom (Nebojša Savić), koji se trude da ovaplote stvarnu muškost(grubost, hladnoću, sirovu snagu), nije dovoljno snažan. Ironije, inata i intrige radi, Fortinbrasa igra takođe žena (Nina Rukavina). Mlada i lepa, isto dečjih crta, zaigrana Rizika (društvena strategijska igra osvajanja sveta), ona će pobediti kada truli Danci završe sa svojom igrom.

Hamlet se sa svima obračunava zato što je jasno da su svi deo svojevrsne zavere, možda ne protiv njega, ali protiv čistote, protiv plemenitosti, protiv prirode. Dobar deo njegove borbe provocira sama činjenica da se stvari ljudskog roda (danskog, ovde srpskog), rade i odvijaju iz neznanja, sujeverja, iz manipulacije tim neznanjem (Hamlet se u Elsinor vraća sa prekinutih studija), iako su paradoksi odavno razotkriveni. Zdravo se ne kalemi na trulo, lepota nije isto što i poštenje, a “jesti vazduh i biti kljukan obećanjima” više je nego dovoljno na račun aktuelne političke situacije u Srbiji.

U globalnijem političkom smislu, osim sa ulogom Fortinbrasa, reditelj je uspeo da poentira stvarajući orvelovski okvir elsinorskog zamešateljstva. Dvor danske krune pretvoren je u kuću velikog brata, sa kamerama i prisluškivačkom tehnikom svud okolo. Zato stil igre duha Hamletovog oca (Aleksandar Gajin), koji pokreće finalnu de(kon)strukciju, repetitivnošću i dezorijentisanošću pokreta deluje poput greške u sistemu, poput kvara na prenosu zabavne i popularne televizijske emisije.

Upravo tu, u zabavi, leži i najljući rediteljski komentar Šekspirovog “Hamleta”. U sceni mišolovke, koju izvode Rozenkranc (Milorad Kapor) i Gildenstern (Dimitrije Aranđelović), a ne putujuća trupa (kad su već bili spremni da glume prijateljstvo, zašto ne bi i odglumili nešto za njega), sve je smešno dok ne postane preozbiljno. Strogo gledajući, Zavišić nam poručuje da je danas poželjno sve da bude smešno (zabavno) dok ne postane smrtno ozbiljno. Jedna od smešnijih (duhovitijih) je odluka da patina predstave budu “linoleumski” pod i “plišane” zavese, estetski ružnih, ako ne i odvratnih smeđih i zelenih nijansi (scenograf Željko Piškorić), psihodelični sint-rok druge polovine prošlog veka nalik na muziku za prve video igrice (kompozitor Goran Simonovski), mešavina vojnih, detektivskih, špijunskih kostima (kostimografija Marine Sremac).

Moglo bi se još i još, a to je odlika samo dobrih predstava. To je “Hamlet”!

Igor Burić