Dvostruki muzički događaj kao „prefinjeno predavanje”

prvi put u svojoj petnaest godina dugoj istoriji muzicirajući u glavnom gradu i velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, na najadekvatnijoj  koncertnoj sceni u zemlji. Iako je orkestarska ponuda u prestonici dobra (redovni koncerti Beogradske filharmonije, Simfonijskog orkestra RTS - a, Novog simfonijskog orkestra „Makris“, Umetničkog ansambla MO „Stanislav Binički“), poriv i ambicija mladih vojvođanskih simfoničara da se pokažu i u Beogradu vredna je pohvale i truda, pa je prava šteta što njihovo klasično osmišljeno veče (uvertira,instrumentalni koncert i simfonija ) s izborom poznatih romantičarskih kompozicija Jana Sibelijusa i Johanesa Bramsa, a posebno mogućnost  da se čuje i podrži na početku obećavajuće karijere i 24 - godišnji solista Robert Lakatoš, nisu zavredili više interesovanja. 

Iskusni američki dirigent Filip Grinberg, aktuelni umetnički direktor Kijevske filharmonije, s entuzijazmom je prionuo pripremi dvostrukog muzičkog događaja, pa je od dobro uvežbanog, svirački nadahnutog i dodatno motivisanog ansambla, nenaviknutog na osetljive akustičke pogodnosti Kolarca, dobio i više no optimalnu jačinu zvuka i naglašeno podvučenih dinamičkih odnosa, ali i usklađeno, samosvesno, puno, na potrebnim mestima i prefinjeno predavanje. Želja da se iskažu u najboljem svetlu i da ostave upečatljiv utisak, učinili su da veoma oštre, skoro grube akcente, pregnantne ritmove pune dramatičnog nemira i moćne dinamičke nalete i kulminacije čuvene Sibelijusove „Finlandije“ doživimo ne samo kao olujne i uzbudljive, već povremeno, kao preglomazne i previše intenzivne. S druge strane, uvodnom gudačkom tremolu pri stvaranju atmosfere uznemirenosti i izvesne zloslutnosti, kao pripreme za ulazak solističke deonice u čuvenom Koncertu za violinu i orkestar u de - molu, opus 47, istog autora, nedostajalo je ono „nešto mistično“.

Dalji tok orkestarskog segmenta ovog, u repertoaru mnogih violinista omiljenog dela, doneo je obilje „oduševljenih“, vrlo ekspresivnih i snažno „našpanovanih“ prelaza, te iskusne podrške i priprema za nastup soliste i lepih međusobnih dijaloga (s prvom violom, na primer) i saglasja (lirsko „smirenje“ s oboom i klarinetom) u prvom stavu, ali i potonju, do kraja potenciranu žestoku borbu i prenapregnutost u oba medija.  Razume se da se najviše očekivalo od tumača vodeće violinske partije, Roberta Lakatoša, skorašnjeg laureata takmičenja „Pablo Sarasate“ u Španiji.  Da li velika nada našeg izvođaštva poseduje finoću, virtuozitet, samosvojnu umetničku personalnost, izražen kreativni nerv i jarku emotivnost, te onaj tako bitan faktor iznenađenja, dakle, svestranost visokog formata potvrđivaće se tokom, verujemo, rastuće karijere. U svakom slučaju, mladi Lakatoš je od prve osvojio publiku sigurnošću i energičnošću nastupa, pravim violinističkim stavom, kvalitetnim zvukom i divnim visokim registrom, sve vreme svedočeći o ozbiljnom pristupu partituri, minucioznoj i muzikalnoj interpretaciji, ali i prisnom „dosluhu“ s dirigentom Grinbergom koji je čvrsto objedinjene muzičare poneseno vodio linijom velikih dinamičkih kontrasta i sadržajnih suprotnosti. Predstavivši se u lepom svetlu i punoj formi, violinska zvezda u usponu ispraćena je dugim pljeskom i ovacijama.

U drugom delu večeri, pred znatno proređenim auditorijumom našla se Bramsova monumentalna, gusto orkestrirana, Druga simfonija u De - duru, njegova „pastorala“, dobro zvučećih dijaloga horne i drvenih duvačkih instrumenata, te sonorno obojenih i kompaktnih  gudača u prvoj temi. Plemenitošću je plenila široka kantilena u violončelima na početku drugog stava, a treći je delovao prijatnom pastoralnošću i umešno doziranom  izražajnošću. Interpretacija je u celini proticala u snažnom emotivnom i fizičkom naponu, a zahvaljujući znanju, iskustvu i osećaju sugestivnog i maksimalno angažovanog dirigenta i moćnog, pravog „bramsovskog“ orkestra dostigla visok umetnički nivo.

Marija Adamov