Dukovski: Kada ludilo postane stvarnost

dramskih pisaca, sa evropskom adresom, karijerom i reputacijom. Njegova drama “Bure baruta” sredinom devedesetih otvorila mu je vrata uspeha u svetu. Prvo kao pozorišna predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Slobodana Unkovskog, zatim na više desetina evropskih scena, da bi u filmskoj verziji, sa rediteljem Goranom Paskaljevićem dobila reputaciju jednog od antologijskih dela naše kinematografije.

Po dramskim tekstovima Dukovskog, među kojima su najpoznatiji “Balkan nije mrtav”, “Mamu mu jebem ko je prvi počeo”, “Drakula”, “Druga strana”, “Prazan grad” i drugi, prevođenim na brojne jezike, stvarane su vrlo uspešne pozorišne predstave i filmovi širom Evrope.

Nova drama Dejana Dukovskog “Duh koji hoda” imaće svoju praizvedbu 15. septembra u Srpskom narodnom pozorištu. Reditelj je Aleksandar Popovski, još jedno od značajnijih imena pozorišnog sveta ovog regiona koji se za tekst Dukovskog odlučio iz potrebe da”sebi objasni kako jedan individualac može da fukcioniše u svetu koji smo stvorili poslednjih petnaest godina”.

* Publika Srpskog narodnog pozorišta biće uskoro u prilici da premijerno vidi još jedan vaš komad koji predstavlja pravu dijagnozu sadašnjeg vremena i da pitanja koje pokreće pepozna i kao svoj duboki, intimni problem. Ko je taj vaš junak Aleksandar Mara koga ste predstavili kao onog koji „ krvavo gazi sve i svakog što mu stoji na putu”?

- Mara je čovek bez lica, ustvari čovek sa hiljadu lica. On je neko kome je naneta nepravda, koja mu duboko razara život i on rešava da razori nepravdu. Ustvari da razori nepravedni sistem. On je taj koji postavlja dijagnozu. Njegova misija je prilično ludačka, pa možda je on samo jedan ludak čije ludilo postaje stvarnost... Mara dolazi iz sveta pozorišta kao super heroj iz sveta fikcije i na svoj vrlo specifičan način spašava svet. Traži svoje motive u Šekspiru. Oslanja se na Hamletovu pravičnost i razboritost, živi u svojoj pozorišnoj iluziji, ali za razliku od Hamleta vrlo je konkretan u fizičkim namerama i učincima. Okrutno, putem hipnoze i fizičkog eliminisanja menja svoju situaciju i svet na bolje. Ali ne može biti heroj, ili jeste heroj prljavih ruku. Mara je surov i zao kao svet koji ga okružuje. On je samo proizvod ili nusprodukt tog sveta korumpiranih moćnika i tirana. U stvari, običan čovek.

* Sa rediteljem Aleksandrom Popovskim ste ostvarili velike uspehe, i u pozorištu i na filmu, koliko je za pisca važno da ima pravog „tumača” svog dela, pogotovo kada je reč o praizvedbi koja često određuje budućnost jednog dela?

- Meni je izuzetno važno i drago da opet sa Acom radimo praizvedbu mog komada. Zajedno smo bili “neki novi klinci”. On zna moj sens i ja njegov. Zna da nadogradi moje ideje, a mene inspirišu njegove. Aca je vrlo talentovan režiser. Sada i veoma iskusan. Zajednička energija u istom pravcu je vrlo značajna u pozorištu. Naravno da je uloga tumača ili režisera od presudnog značaja generalno za svaku predstavu, a pogotovo za praizvedbu jednog komada. Naravno da je isto toliko važna i cela ekipa, a u ovom slučaju to je vrhunska ekipa... Od produkcije do glumaca koji su sjajni. Ja sam u životu imao sreće da radim sa velikim režiserskim imenima kao što je Aca, ili Unkovski, Gotčev, Paskaljević... E sad, jednom prilikom je Jovan Ćirilov rekao, imamo pravi komad, najboljeg režisera i glumce, a sad nam treba još nešto...

* Koliko je na vaše formiranje kao dramskog pisca uticala činjenica da je vaš profesor bio Goran Stefanovski i koji su to autori evropske dramaturgije zatim bili za vas inspirativni?

- Puno toga sam naučio od Gorana. Bio sam primljen u prvu Goranovu klasu sa svojih sedamnaest godina i meni je on bio kao drugi tata. Osim što je velik dramski pisac Goran je i fantastičan pedagog. On je na neki način formirao suštinu mog pozorišnog razumevanja. Ne samo kao dramsku tehniku, nego i način gledanja sveta oko sebe. Od njega sam naučio da cenim Šekspira, a zatim i čitam engleske dramske pisce kao Bonda, Pintera... Učio sam naravno i od naših tada zajedničkih autora kao što su Dušan Kovačević, Dušan Jovanovića, Slobodan Šnajder, da ne zaboravim Acu Popovića... Uopšte cela ta jugoslovenska scena je veoma uticala na mene. A mislim da je bila veoma značajna uopšte i u svetu. Kasnije sam imao priliku da prilično pratim nemačko pozorište...

* Pripadate krugu dramskih autora sa ovih prostora koje je prepoznalo savremeno evropsko pozorište. Šta je po vašem osećanju ono što vaš dramski rukopis čini univerzalnim i svuda razumljivim?

- Pa valjda par stvari koje se svuda razumeju. Nije seks i nasilje, toga ima puno... Valjda ono drugo između. Ne znam, humor koji je teško definisati, možda i sama dramatičnost konteksta u kom su nastali... Na kraju krajeva i sreća da se nešto pojavi u pravo vreme i na pravom mestu. Iskreno i ne znam, a ono što sigurno znam je da kad se “Bure baruta” pojavilo u Beogradu, tekst je bio prihvaćen kao domaći i prestava je ponosno predstavljana napolju. Iako se tad zemlja već počela raspadati, još uvek je postojao neki zajednički kulturni duh. Kao duh koji hoda. Jovan Ćirilov je tad maksimalno doprineo da se moj rad prestavi u svetu.

* Da li je moguće ponovo uspostaviti neki zajednički kulturni ili bar pozorišni prostor u regionu i kako vi vidite budućnost ovakve saradnje?

- Bilo bi glupo da ne bude tako. Ustvari glupo je što se uopšte raspao. Mi smo se u svakom pogledu razjedinili, da bi se sad opet morali sjediniti. Želimo iste stvari, bolju budućnost... Razumemo se prilično, u svakom slučaju bolje nego recimo sa Fincima... Ja i dalje ne osećam da sam prešao u drugu državu kad pređem granicu između nas i vas... U svakom slučaju tržišta su mala i glupo je ne iskoristiti to.

Nina Popov

Novi film sa Goranom Paskaljevićem

* Koje su to teme iz sveta koji vas okružuje koje bi po vama mogle prerasti u neku buduću dramu? Šta je trenutno aktuelno u vašoj stvaralačkoj radionici? Gde se sve u poslednje vreme igraju vaše drame?

- Možda vraćanje ka malo humanijem društvu, možda spas planete, možda sjaj iz očiju nekog deteta, možda spas u Galičniku... To je prelep napušteni grad visoko u planinama na Bistri, gde sam se delimično preselio. Imam ideju da pišem dramu koja počinje tu. Nadam se takođe da ću sa Goranom Paskaljevićem uspeti da završim film za koji smo počeli da radimo scenario baziran na mom komadu “Izgubljeni Germanci”. Predstava u režiji Unkovskog i dalje igra u Skoplju. Bilo je nekih ideja da gostujemo u Srbiji... Srećan sam da se moji komadi još uvek igraju, uglavnom po Evropi. Ponosan sam što je to čak i u Grčkoj.