Andraš Urban: Čaršija uvek pokuša da istera svoje
Andraš Urban je na mnoge načine obeležio pozorišnu 2016. Konačno je osvojio Sterijinu nagradu za režiju, mnoge predstave su mu okosnice umetničkih repertoara,
a u pozorištu koje vodi, “Deže Kostolanji” u Subotici, atmosfera je više nego radna i stvaralačka.
Ako je kraj kalendarske godine prilika za pregled, kako vam se čini 2016?
– Puno sam radio ove godine. Takođe i Pozorište “Kostolanji”. Povremeno se čini i previše. Mi kao ustanova smo strašno pogođeni neadekvatnom racionalizacijom. Izgubili smo dva sistematizovana radna mesta, zahvaljujući preglupom političkom cenkanju. Sada nas je stvarno premalo. U “Kostolanjiju” radi ukupno 15 osoba. Valjda i laicima jasno da je to skoro nemoguća misija. No, ipak smo ostvarili pet premijera, odličan festival “Desire Central Station” i razne druge programe kroz projekat “Dezireov tramvaj”. Naši glumci, pored toga, tri puta sedmično učestvuju na intenzivnim fizičkim treninzima koje vodi koreografkinja Aniko Kiš.
Sve naše nove predstave, i “Nazaret” u režiji Andreja Boke, i “Čudna petlja” u režiji Deneša Debreija (koprodukcija sa “Letnjim bioskopom”), “Hungarian” u koprodukciji sa temišvarskom teatrom, “Ljubavnice” Elfride Jelinek u režiji Anđelke Nikolić i autorski projekat Zlatka Pakovića govore o jednom drugačijem pristupu pozorištu, naročito repertoarskom teatru.
A ja sam imao šest premijera u malo više od godine: “What is Europe” po Laslu Vegelu u produkciji MESS-a, “Gogoland” po Janošu Hercegu u Narodnom Pozorištu u Somboru, “Leptira” od Aleksandra Radunovića u Kraljevskom pozorištu Zetski Dom Cetinje, moj autorski projekat “Hungarian” u koprodukciji Pozorišta “Kostolanji” iz Subotice i temišvarskog Državnog mađarskog teatra “Čiki Gergelj”, “Ruženje naroda” Slobodana Selenića u subotičkom Narodnom pozorištu, i najzad Marlouovog “Doktora Fausta” u bitoljskom Narodnom teatru.
Glumačka podela za Kišov “Čas anatomije” u Srpskom narodnom pozorištu je spremna, ali mnogi se pitaju kako ćete raditi na jednom polemičkom delu, bez dijaloga i dramskih elemenata?
– Često radim predstave koje se ne zasnivaju na dramama. Pristup je isti. U dramskom delu me fascinira isto ono što me zanima u nekom romanu ili eseju, a to nikako nije dijaloška forma. Mislim da možda i nema ništa zanimljivije od dva čoveka koja razgovaraju. To i jeste neka suština savremenog pristupa teatru, to jest dramskom teatru. Dok smo naviknuti (bili) da je u dramskoj glumi alfa i omega sam lik, a u predstavi je zakon dramska situacija, sada se bavimo samom pozicijom izvođača (glumca) i njegova trenutna situacija u odnosu na publiku postaje bitna, a ne hermetični odnosi unutar likova na sceni koje mi posmatramo kao neki voajeri. Na žalost, još uvek je moguće postavljati pitanja i čuditi se ako nije dijalog neka osnova. Valjda se određena priča ne priča samo kroz razgovor drugih ljudi. Možda je radnja ili sukob ipak zanimljiviji termin od dijaloga.
Sve u svemu, to je nebitno. Ja se bavim “Časom anatomije” u saradnji sa glumicom Suzanom Vuković, koja je opet dramaturg, i naravno kroz kreativan proces sa glumcima predstave. Svakako ne planiram uopšte da dramatizujemo književno delo Danila Kišta, mada na kraju procesa to će svakako postati svojevrstan scenski tekst, ali to se rađa kroz probe, razgovore, improvizacije koji se baziraju ili na konkretnim ili na asocijativnim momentima. Naravno, iskristalizuju se i oni delovi koji su direktno Kišovi. Neki unapred, neki u toku. Ali valjda pozorišni proces nije samo uvežbavanje teksta i ulaska na desno i izlaska na levo. Sa svim tim ja ne želim uopšte potceniti drugačija odnošenja. To je način kako ja sada radim. Svi ostali pristupi su valjda legitimni, ali to ne znači da način kako ja radim nije...
Igor Burić
Opširnije čitajte u našem prazničnom trobroju...