Андраш Урбан: Чаршија увек покуша да истера своје

а у позоришту које води, “Деже Костолањи” у Суботици, атмосфера је више него радна и стваралачка.

Ако је крај календарске године прилика за преглед, како вам се чини 2016?

– Пуно сам радио ове године. Такође и Позориште “Костолањи”. Повремено се чини и превише. Ми као установа смо страшно погођени неадекватном рационализацијом. Изгубили смо два систематизована радна места, захваљујући преглупом политичком ценкању. Сада нас је стварно премало. У “Костолањију” ради укупно 15 особа. Ваљда и лаицима јасно да је то скоро немогућа мисија. Но, ипак смо остварили пет премијера, одличан фестивал “Десире Централ Статион” и разне друге програме кроз пројекат “Дезиреов трамвај”.  Наши глумци, поред тога, три пута седмично учествују на интензивним физичким тренинзима које води кореографкиња Анико Киш.

Све наше нове представе, и “Назарет” у режији Андреја Боке, и “Чудна петља” у режији Денеша Дебреија (копродукција са “Летњим биоскопом”), “Хунгариан” у копродукцији са темишварском театром, “Љубавнице” Елфриде Јелинек у режији Анђелке Николић и ауторски пројекат Златка Паковића говоре о једном другачијем приступу позоришту, нарочито репертоарском театру.

А ја сам имао шест премијера у мало више од године: “What ис Еуропе” по Ласлу Вегелу у продукцији МЕSS-а, “Гоголанд” по Јаношу Херцегу у Народном Позоришту у Сомбору, “Лептира” од Александра Радуновића у Краљевском позоришту Зетски Дом Цетиње, мој ауторски пројекат “Хунгариан” у копродукцији Позоришта “Костолањи” из Суботице и темишварског Државног мађарског театра “Чики Гергељ”, “Ружење народа” Слободана Селенића у суботичком Народном позоришту, и најзад Марлоуовог “Доктора Фауста” у битољском Народном театру.

Глумачка подела за Кишов “Час анатомије” у Српском народном позоришту је спремна, али многи се питају како ћете радити на једном полемичком делу, без дијалога и драмских елемената?

– Често радим представе које се не заснивају на драмама. Приступ је исти. У драмском делу ме фасцинира исто оно што ме занима у неком роману или есеју, а то никако није дијалошка форма. Мислим да можда и нема ништа занимљивије од два човека која разговарају. То и јесте нека суштина савременог приступа театру, то јест драмском театру. Док смо навикнути (били) да је у драмској глуми алфа и омега сам лик, а у представи је закон драмска ситуација, сада се бавимо самом позицијом извођача (глумца) и његова тренутна ситуација у односу на публику постаје битна, а не херметични односи унутар ликова на сцени које ми посматрамо као неки воајери. На жалост, још увек је могуће постављати питања и чудити се ако није дијалог нека основа. Ваљда се одређена прича не прича само кроз разговор других људи. Можда је радња или сукоб ипак занимљивији термин од дијалога.

Све у свему, то је небитно. Ја се бавим “Часом анатомије” у сарадњи са глумицом Сузаном Вуковић, која је опет драматург, и наравно кроз креативан процес са глумцима представе. Свакако не планирам уопште да драматизујемо књижевно дело Данила Кишта, мада на крају процеса то ће свакако постати својеврстан сценски текст, али то се рађа кроз пробе, разговоре, импровизације који се базирају или на конкретним или на асоцијативним моментима. Наравно, искристализују се и они делови који су директно Кишови. Неки унапред, неки у току. Али ваљда позоришни процес није само увежбавање текста и уласка на десно и изласка на лево. Са свим тим ја не желим уопште потценити другачија одношења. То је начин како ја сада радим. Сви остали приступи су ваљда легитимни, али то не значи да начин како ја радим није...

Игор Бурић

Опширније читајте у нашем празничном троброју...