Devet i po godina robije za ubistvo gosta u kući
Novosađanin Ratko Cavnić (68) osuđen je na devet i po godina zatvora u prvostepenom postupku u novosadskom Višem sudu za ubistvo gosta Danila Lidlofa (27) u svojoj kući na Donjem Sajlovu, kod Novog groblja. U objedinjenom postupku kazna mu je izrečena i za držanje oružja.
Optuženi, koji se brani sa slobode, burno je reagovao na obrazlaganje presude predsednika veća sudije Radeta Kalajdžije: ustao je s klupe i uzviknuo da nije ubio. “Kunem se poštenjem i zaklinjem, nisam to uradio. Pustite me da izađem... jel’ mogu?”, reagovao je okrivljeni.
Na tako ponašanje sudija je uzvratio:“Izađite.”
Kada je okrivljeni, vidno uzrujan, napustio sudnicu, sudija je nastavio obrazlaganje presude.
Kao olakašavajuće oloklnosti Sud je uvažio smanjenu uračunljivost zbog uticaja alkohola, neosuđivanot i godine okrivljenog. Njemu je, takođe, naloženo da plati troškove postupka od oko 500.000 dinara.
Po optužnici, kod okrivljenog Cavnića je ubijeni mladić došao u provod posle upoznavanja u kafiću za svoj rođenadan 5. januara 2014. godine, na Badnje veče, s devojkom i svojim drugarom.
U završnoj reči, zamenik višeg javnog tužioca Vidak Daković je napomenuo da, razmatrajući odbranu okrivljenog, s izuzetkom njegovog priznanja o posedovanju revolvera, što nije dovedeno u sumnju, krivično delo ubistva on nije priznao na način koji je opisan u optužnom aktu.
“Analizirajući njegovu odbranu, njena zajednička odrednica je nepriznavanje tog krivičnog dela. Ali, ono što je jasno, ali i što je neobično, ali s druge strane i razumljivo, jeste gradacija njegovih iskaza. Davao je izjave u policiji u prisustvu svog branioca, tako i u istražnom postupku u Višem javnom tužilaštvu, a potom i na glavnom pretresu. Iskazi su išli u pravcu nekoliko bitnih segmenata, ali suština je u tome da, kako je postupak odmicao i duže trajao, tako je po njegovim rečima povezanost s tragičnim događajem bivala sve manja. Radi se o odbrani povodom upotrebe oružja, postojanja navodnih udaraca koje je zadobio tom prilikom, o njegovom novcu koji mu je tada pominjan i tome kako je on zajedno s oštećenima došao u svoju kuću.”
Daković je naveo da je prilikom saslušanja u policiji u prisustvu branioca okrivljeni nedvosmisleno ukazao na to da je, nakon toga što se desilo – a pri tome se govorilo o opaljenju metka kada je stradao mladić – oružje bilo u njegovoj ruci. Zatim, u istrazi u Tužilaštvu, iskaz je bio drugačiji i glasio je da je po opaljenju revolver bio u ruci svedoka u postupku Marka K. Međutim, na saslušanju u Višem sudu on kaže da je još kod rvanja i otimanja, dakle pre opaljenja, revolver bio kod svedoka Marka K.
Odbrana se zasnivala na stavu da je pomenutog mladića pri koškanju i borbi za posed oružja usmrtio drugi gost, žrtvin drugar Marko K., koji je u ovom postupku imao status svedoka. Sud se opredelio da poveruje „nespornim” iskazima svedoka i njihovom suočenju, ponaročito o periodu koji je prethodio događaju, o kojem se svi slažu, i znatno prihvatio nalaze i mišljenja sudskih veštaka.
Branilac okrivljenog advokat Vladimir Horovic naveo je u završnoj reči da sud treba da opredeli kojem od dva iskaza će poverovati u ovom postupku: onom koji je dao okrivljeni ili onom koji je dao svedok Marko K.. Odbrana je tom prilikom smatrala da su nalazi veštaka i dokazi na strani optuženog, a da je zapravo pomenuti svedok taj koji bi trebalo da bude okrivljen za ubistvo namah ili ubistvo iz nehata i da će na taj način pravda biti zadovoljena.
Horovic je tom prilikom naveo da je zamenik tužioca fokusirao završnu reč na dokazivanje neistinosti odbrane okrivljenog, te da na taj način dokazuje navode optužbe.
M. Vujačić