Девет и по година робије за убиство госта у кући

Оп­ту­же­ни, ко­ји се бра­ни са сло­бо­де, бур­но је ре­а­го­вао на обра­зла­га­ње пре­су­де пред­сед­ни­ка ве­ћа су­ди­је Ра­де­та Ка­лајџије: устао је с клу­пе и уз­вик­нуо да ни­је убио. “Ку­нем се по­ште­њем и за­кли­њем, ни­сам то ура­дио. Пу­сти­те ме да иза­ђем... јел’ мо­гу?”, ре­а­го­вао је окри­вље­ни.

На та­ко по­на­ша­ње су­ди­ја је уз­вра­тио:“Иза­ђи­те.”

Ка­да је окри­вље­ни, вид­но узру­јан, на­пу­стио суд­ни­цу, су­ди­ја је на­ста­вио обра­зла­га­ње пре­су­де.

Као ола­ка­ша­ва­ју­ће олоклно­сти Суд је ува­жио сма­ње­ну ура­чун­љи­вост због ути­ца­ја ал­ко­хо­ла, нео­су­ђи­ва­нот и го­ди­не окри­вље­ног. Ње­му је, та­ко­ђе, на­ло­же­но да пла­ти тро­шко­ве по­ступ­ка од око 500.000 ди­на­ра.

По оп­ту­жни­ци, код окри­вље­ног Цав­ни­ћа је уби­је­ни мла­дић до­шао у про­вод по­сле упо­зна­ва­ња у ка­фи­ћу за свој ро­ђе­на­дан 5. ја­ну­а­ра 2014. го­ди­не, на Бад­ње ве­че, с де­вој­ком и сво­јим дру­га­ром.

У за­вр­шној ре­чи, за­ме­ник ви­шег јав­ног ту­жи­о­ца Ви­дак Да­ко­вић је на­по­ме­нуо да, раз­ма­тра­ју­ћи од­бра­ну окри­вље­ног, с из­у­зет­ком ње­го­вог при­зна­ња о по­се­до­ва­њу ре­вол­ве­ра, што ни­је до­ве­де­но у сум­њу, кри­вич­но де­ло уби­ства он ни­је при­знао на на­чин ко­ји је опи­сан у оп­ту­жном ак­ту.

“Ана­ли­зи­ра­ју­ћи ње­го­ву од­бра­ну, ње­на за­јед­нич­ка од­ред­ни­ца је не­при­зна­ва­ње тог кри­вич­ног де­ла. Али, оно што је ја­сно, али и што је нео­бич­но, али с дру­ге стра­не и ра­зу­мљи­во, је­сте гра­да­ци­ја ње­го­вих ис­ка­за. Да­вао је из­ја­ве у по­ли­ци­ји у при­су­ству свог бра­ни­о­ца, та­ко и у ис­тра­жном по­ступ­ку у Ви­шем јав­ном ту­жи­ла­штву, а по­том и на глав­ном пре­тре­су. Ис­ка­зи су ишли у прав­цу не­ко­ли­ко бит­них сег­ме­на­та, али су­шти­на је у то­ме да, ка­ко је по­сту­пак од­ми­цао и ду­же тра­јао, та­ко је по ње­го­вим ре­чи­ма по­ве­за­ност с тра­гич­ним до­га­ђа­јем би­ва­ла све ма­ња. Ра­ди се о од­бра­ни по­во­дом упо­тре­бе оруж­ја, по­сто­ја­ња на­вод­них уда­ра­ца ко­је је за­до­био том при­ли­ком, о ње­го­вом нов­цу ко­ји му је та­да по­ми­њан и то­ме ка­ко је он за­јед­но с оште­ће­ни­ма до­шао у сво­ју ку­ћу.”

Да­ко­вић је на­вео да је при­ли­ком са­слу­ша­ња у по­ли­ци­ји у при­су­ству бра­ни­о­ца окри­вље­ни не­дво­сми­сле­но ука­зао на то да је, на­кон то­га што се де­си­ло – а при то­ме се го­во­ри­ло о опа­ље­њу мет­ка ка­да је стра­дао мла­дић – оруж­је би­ло у ње­го­вој ру­ци. За­тим, у ис­тра­зи у Ту­жи­ла­штву, ис­каз је био дру­га­чи­ји и гла­сио је да је по опа­ље­њу ре­вол­вер био у ру­ци све­до­ка у по­ступ­ку Мар­ка К. Ме­ђу­тим, на са­слу­ша­њу у Ви­шем су­ду он ка­же да је још код рва­ња и оти­ма­ња, да­кле пре опа­ље­ња, ре­вол­вер био код све­до­ка Мар­ка К.

Од­бра­на се за­сни­ва­ла на ста­ву да је по­ме­ну­тог мла­ди­ћа при ко­шка­њу и бор­би за по­сед оруж­ја усмр­тио дру­ги гост, жр­твин дру­гар Мар­ко К., ко­ји је у овом по­ступ­ку имао ста­тус све­до­ка. Суд се опре­де­лио да по­ве­ру­је  „не­спор­ним” ис­ка­зи­ма све­до­ка и њи­хо­вом су­о­че­њу, по­на­ро­чи­то о пе­ри­о­ду ко­ји је прет­хо­дио до­га­ђа­ју, о ко­јем се сви сла­жу, и знат­но при­хва­тио на­ла­зе и ми­шље­ња суд­ских ве­шта­ка.

Бра­ни­лац окри­вље­ног адво­кат Вла­ди­мир Хо­ро­виц на­вео је у за­вр­шној ре­чи да суд тре­ба да опре­де­ли ко­јем од два ис­ка­за ће по­ве­ро­ва­ти у овом по­ступ­ку: оном ко­ји је дао окри­вље­ни или оном ко­ји је дао све­док Мар­ко К.. Од­бра­на је том при­ли­ком сма­тра­ла да су на­ла­зи ве­шта­ка и до­ка­зи на стра­ни оп­ту­же­ног, а да је за­пра­во по­ме­ну­ти све­док тај ко­ји би тре­ба­ло да бу­де окри­вљен за уби­ство на­мах или уби­ство из не­ха­та и да ће на тај на­чин прав­да би­ти за­до­во­ље­на.  

Хо­ро­виц је том при­ли­ком на­вео да је за­ме­ник ту­жи­о­ца фо­ку­си­рао за­вр­шну реч на до­ка­зи­ва­ње не­и­сти­но­сти од­бра­не окри­вље­ног, те да на тај на­чин до­ка­зу­је на­во­де оп­ту­жбе.

 

М. Ву­ја­чић