KOTRLJANJE RAVNICOM Ispaša popravlja neizvesnu računicu

U prvom planu gazdinstva je ovčartsvo sa ukupno oko 1.400 ovaca domaćih autohtonih rasa pramenka i vitoroga žuja, ali tu je i stado od preko 200 koza i 200 goveda. Njihova ispaša na pašnjacima Deliblatske peščare i kraj Dunava, sada kada su žitarice i stočna hraniva poskupeli, potvrđuje da su na dobrom putu, zajedno sa ostalim stočarima koji su se opredelili za ovakav vid proizvodnje.     

Radojević je predsednik Udruženja stočara „Deliblatski pesak“, koje obuhvata stočare iz južnog Banata, a u koje je uključeno 18 gazdinstava sa područja opština Kovin, Vršac i Bela Crkva.

Mada mu roditelji nisu iz paorske priče, jer je majka bila sudija i predsednica Suda a otac direktor banke, Radojević je ispričao da je stoku zavoleo još od detinjstva pa se zbog toga i „odmetnuo“ u stočare.

- Moj deda po majci Mita je bio stočar u Vračev Gaju, držao je ovce i od malena sam kod njega boravio i zavoleo ih. Slušajući dedine priče o šumama, vukovima i ogromnim stadima ovaca koje su zajutra iz sela prve izlazile na ispašu i zadnje se vraćale sa pašnjaka, već tada mi se to činilo posebnim. Od kada znam za sebe voleo sam ovce, a kada sam imao 12 godina dobio sam na poklon jagnje i tako je krenulo. Oženio sam se sa 20 godina, supruga Mira je prihvatila da se bavimo stočartsvom, pridružili su nam se u poslu sinovi Ivan i Miloš i sada baš imamo dosta stoke raspoređene u više stada - priča Radojević.

Za držanje domaće autohtone rase ovaca pramenka Radojević se odlučio zbog toga što za razliku od plemenitih rasa, mogu da izdrži sve uslove u Deliblatskoj peščari, gde klima ume da bude surova...

- Plemenite rase ovaca daju više jagnjadi, ali zahtevaju sasvim drugačiju negu i troškove, pogotovo na sadašnje cene kukuruza, deteline i koncentrata. A, pramenka celu zimu može da provede napolju na pašnjacima i po njivama, uz vrlo malo dodatne ishrane, pa isto daje jagnje i muze se preko leta. Za razliku od ovčara koji stada drže samo zbog proizvodnje jagnjadi, mi deo ovaca muzemo, a između ostalog imamo jedinstveno stado od 650 grla stare rase vitoroge žuje, najveće u Srbiji, a takvo stado na jednom mestu možda nema nigde ni u Evropi - predočava Radojević.

Stado vitoroge žuje gazdinstva Radojević je genetički resurs, jer u Srbiji ima svega oko 1.000 grla i slovi za visoko ugroženu rasu ovaca. Do sada su za vitoroge žuje dobijali podsticaj od 4.500 dinara po grlu, međutim, Saša ukazuje da tog pravilnika u ovoj godini još nema.

- Na vezi smo sa resornim ministarstvom, imali smo brojne sastanke, dolazio nam je u posetu i ministar. Već godinama pričamo i ukazujemo na probleme, dobijamo čvrsta obećanja da će i te ovce dobiti subvencije po grlu od dve-tri hiljade dinara, ali do toga još nije došlo- kaže Radojević.

Jagnjetina je sada na ceni, jer se kilogram žive vage plaća 400 dinara, pa su jagnjad jako tražena.

- Unazad nekoliko godina kao najbolji kupac pokazala se mesna industrija „Đurđević“ iz Pećinaca. Muzemo samo jednu trećinu ovaca, pramenke koje su u Kovinu, dok su vitoroge žuje u Deliblatskoj peščari udaljene oko 35 kilometara i ne možemo baš da se organizujemo, a jednostavno nema ko da muze ovce – kaže Saša.

Za ispašu se koriste pašnjaci u Deliblatskoj peščari i na nasipu kraj Dunava, ali prema rečima Radojevića, godinama je sve veći deficit padavina i kada naiđe sušni period, trave u peščari je sve manje, što dovodi u pitanje i opstanak stada.

- Stare autohtone rase ovaca su svuda na pašnjacima pa smo se i mi opredelili za taj tradiconalni vid stočarstva, sa što manje ulaganja. Držimo i preko 200 grla stare balkanske koze, takođe jedinstveno u Srbiji, koja ne daje mleka kao alpina. Balkanske koze iz našeg stada sada u ovom periodu daju 1,5 do 2 litre mleka, ali imaju mnogo jaču masnu jedinicu pa se dobija više sira. Deo mleka isporučujemo mlekari, a jedan deo prerađujemo u koziji i ovčiji sir, što je specijalnost supruge Mire - otkriva Saša Radojević.

U govedarstvu Radojevići drže domaće šarene simentalce i po sistemu „krava-tele“ proizvodi se samo telad. Krave sa teladima su u dva stada na ispaši, a telad se prodaju kada dostignu 200 do 250 kilograma.

- Imamo čobane koji su dugo vremena kod nas, ali nam trenutno fale dvojica i nikako ne možemo da ih pronađemo. Zbog toga razmišljamo da ponovo angažujemo čobane sa strane. Kod nas su već radili čobani iz Rumunije, ali nam je tada bilo mnogo da ih plaćamo 500 do 600 evra mesečno, međutim, sada već i nije, tako da ćemo opet probati da nađemo čobane u Rumuniji, koji znaju da budu vrsni, znaju i da muzu ovce - saznajemo od Radojevića.   

U gazdinstvu porodice Radojević obrađuju oko 180 hektara zemlje, od čega je preko 20 hektara pod lucerkom, desetak hektara je pod sudanskom travom i krmnim biljem, a na ostalim parcelama su kukuruz, suncokret i soja. Prakitčno je setvena struktura prilagođena potrebama stočarstva.

- Što se našeg gazdinstva tiče, s obzirom da imamo raznovrsnu i specifičnu stočarsku proizvodnju, mi smo i do sada uspevali da prebrodimo krize i opstanemo, kada je cena jagnjadi bila svega 190 dinara, baš zbog toga što su zbog ispaše manja ulaganja. Naše kolege koji imaju farme sa intenzivnom proizvodnjom imaju problema zbog skupe hrane i ne mogu da se uklope sa otkupnom cenom mleka. Mi smo u ovoj situaciji možda u boljoj situaciji - uveren je Saša Radojević.

Tekst i foto: Milorad Mitrović