EGZOTIČNA BILJKA, ALI USPEVA BOGAMI I KOD NAS Dejan je gaji pored Morave i prodaje kilo za 15 evra

Tona ovih grickalica košta više od 7.500 dolara, ali kako su njihove rezerve iscrpljene ne očekuje da se će se poskupljenje uskoro zaustaviti. Mnogi svetski proizvođači unosnijih orašastih plodova poput badema, odlučuju da pređu na pistaće jer je zarada sve bolja, a uzgajanje ne zahteva neke posebne uslove.

Ovo voće koje vodi poreklo iz Irana može da rastu i u Srbiji. To je dokazao i Dejan Jakovljević iz sela Selište kraj Velike Drenove, na levoj obali Zapadne Morave, između Trstenika i Kruševca, koji se pre desetak godina opredelilo i za uzgajanje egzotičnih biljaka među kojima, neuobičajeno za naše podneblje, posebno mesto zauzimaju - pistaći.

Na ovom gazdinstvu sa rasadničarskom delatnošću, prema rečima domaćina, za narednu godinu pripremiće se oko 5.000 sadnica pistaća, dok je iz ove preteklo manje od 200 koje su takođe prodate i čekaju preuzimanje kupaca.

- Interesovanje za pistaće raste, nije to neki veliki "bum" jer su ljudi skeptični kao i uvek kada je u pitanju nešto novo na tržištu. Uglavnom su zainteresovani uzgajivači oraha, lešnika ili voća koji žele da prošire proizvodnju. Za početak se uzimaju manje količine sadnica, 10 do 15 komada, da se proba i vidi da li će rod da uspe, niko to u startu ne želi da sadi na dva-tri hektara. To je i normalno jer su pistaći skupa voćka. Samo sadnica po komadu košta 10 evra. Plod po kilogramu košta 15 evra, a kod nas se uvozi druga klasa, dok prva ide u zemlje Zapadne Evrope - kaže vlasnik Dejan Jakovljević.

Prema njegovim rečima, pistaćima nikako ne odgovara močvarno već drenažno, propusno zemljište, od 5 do 7,5 ph kiselosti gde nema puno humusa. U stanju su da izdrže velike temperaturne oscilacije do 40 stepeni u jednom danu, kakve su i u njihvoj postojbini Iranu. Zasad nije težak za održavanje jer su otporni na bolesti, a insekti i štetočine ih ne napadaju. Sade se muške i ženske sadnice u razmeri 1:10, s tim što muške ne rađaju, odnosno njihov plod nije jestiv, pa samim tim ni rentabilan.

- Na početku sam isprobao nekih šest sorti, od američkih do sicilijanskih, da bih se potpuno orijentisao na kerman, iransku, izvornu sortu, koja se pokazala kao najotpornija na bolesti zbog čega je sa 80 odsto i najzastupljenija u svetu. Dobra je i grčka sorta aegina, ali je slabije otporna na mrazeve. Pistaći mogu da se sade tokom cele godine, i u pola vegetacije, a dvogodišnjoj sadnici treba tri godine da počne da rađa. Velika prednost u odnosu na drugo koštunjavo voće je i što plod može da stoji i do dve godine i da mu ništa ne fali - pojašnjava Jakovljević.

Pistaći kod nas, kako kaže, još nisu prepoznati kao voćna sorta, kao što nije ni jestivi kesten, tako da proizvođači i dalje čekaju odgovor Ministarstva poljoprivrede na zahtev upućene još pre tri godine.

- A, bez tog sertifikata ne može da se konkuriše ni za razne subvencije resornog Ministarstva, tako da bi to trebalo što pre da se reši - dodaje Dejan Jakovljević.

- I dok čekamo sertifikat, a pošto ne volim da sedim skrštenih ruku, trenutno sam u fazi razoja pekan oraha. Zasad ispitujem da vidim da li to hoće da rodi kod nas, istražujem sorte, pa ćemo da vidimo, možda i to preraste u neki naredni projekat.