Nužna je efikasna demontaža nakaznog ekonomskog sistema

a ono malo investicija često bile pogrešne, onda nikoga ne treba da čudi što „novi“ preduzetnički sloj ne investira u nove tehnologije i fabrike koje zapošljavaju, izvoze i prave profit, već u supermarkete, nekretnine i hartije od vrednosti odnosno u ono što donosi brzu zaradu, tvrdi u razgovoru za „Dnevnik“ Nikola Pavičić, privrednik i počasni predsednik bačkopalanačke kompanije „ Tarket“.

– I domaći i inostrani investitori radije investiraju u banke, u supermarkete, u nekretnine i sferu usluga nego u proizvodnju. Samo 15 odsto ukupnih investicija i domaćih i stranih otišlo je u realni sektor. Zato ne možemo kriviti investitore. Za to je kriv sistem koji podstiče investitore da investiraju u sve samo ne u proizvodnju. Naš ekonomski sistem koga smo napravili posle promena 2000. godine počiva na visokim kamatama, kreditima sa valutnom klauzulom, precenjenom kursu, dvovalutnom sistemu, visokim porezima i preteranoj javnoj potrošnji. Taj sistem uništava domaću proizvodnju, onemogućava izvoz i stimuliše uvoz.



Preko visokih kamata i kredita sa valutnom klauzulom banke izvlače novac sa računa preduzeća i iz yepova građana, prave visoke profite i zgrću bogatstvo, a građane i preduzeća vode u dužničko ropstvo. Postojeći ekonomski sistem dobar je onima koji su ga i kreirali. On veoma dobro služi vlasnicima banaka, finansijskim špekulantima, uvoznicima, vlasnicima trgovačkih lanaca, a možda i državi. On je legalizovao realnu vlast finansijske oligarhije, ne samo nad proizvodnjom, nego i nad celim društvom. Ako koga treba da krivimo što u Srbiji niču supermarketi umesto fabrika onda je to država koja je napravila ovakav ekonomski sistem. 



Šta bismo trebali da učinimo da bismo imali višu stopu rasta i koliko smo realno sposobni da izvozimo ako stoji činjenica da imamo malo sopstvenih proizvoda?



– Moramo prvo da demontiramo ovaj nakazni ekonomski sistem koji guši proizvodnju i onemogućava ekonomski rast. Dokle god postoji ovakav sistem u Srbiji neće biti rasta. Srbiji treba visoka stopa rasta proizvodnje ako želimo da se priključimo razvijenim ekonomijama i nadoknadimo izgubljenih 25 godina. Trebaju nam dvocifrene stope rasta. Kad u današnjoj Srbiji, koja već 25 godina nema rasta proizvodnje govorite o dvocifrenim stopama rasta, mnogi će vam reći da ste skrenuli u vode ezoterije. Sa druge strane granice između mogućeg i nemogućeg u ekonomiji nikada nisu fiksirane pa i dvocifrene stope rasta mogu se postići. Neke zemlje kao Kina, Japan, Koreja, Hong Kong, Singapur su to uspele. U ne tako dalekoj prošlosti i Srbija je imala stope rasta blizu dvocifrenih. Zlatni period srpske privrede su godine između 1965 - 1990. Stopa rasta u tih 25 godina bila je 7,8 odsto. Sa 400 hiljada zaposlenih u industrijskoj proizvodnji 1965, stigli smo na milion i 32 hiljade zaposlenih u 1990. godini. U to vreme nismo imali podršku MMF-a, Evropske zajednice, Svetske banke, Amerike, Rusije i Nemačke. Fabrike su nicale kao pečurke, a finansirane su iz oskudne domaće akumulacije.



Ima više oblasti u kojima Srbija ima značajne domaće resurse. Najatraktivnija oblast sa tim domaćim resursima je proizvodnja hrane. Investicije u fabrike hrane, u farme, u voćnjake i povrtnjake nisu tako visoke. Vladamo tim tehnologijama i imamo ono što je najvažnije za razvoj, osigurano tržište od 200 miliona stanovnika na kojem prodajemo bez plaćanja carina. Nismo vezani samo za to tržište jer hranu možete prodavati na svim tržištima u svetu i uz realan kurs biti konkurentni. Uvozna komponenta nije velika i neto devizni priliv je visok. Za dve do tri godine možete pustiti u rad stotine novih fabrika, stotine farmi, voćnjaka i povrtnjaka. Te nove fabrike hrane vratiće u život mnoga od 650 hiljada poljoprivrednih domaćinstava u Srbiji jer nove fabrike ne mogu da posluju bez malih proizvođača - kooperanata. U toj oblasti možemo naučiti mnogo od zemalja koje su postale veliki proizvođači hrane. To je sigurno Holandija koja ima blizu 4,5 miliona hektara obradivog zemljišta kao i mi, 80 milijardi evra izvoza hrane, a mi manje od 2 milijarde.



Ako hoćemo da umesto supermarketa gradimo fabrike, farme, voćnjake i povrtnjake treba nam jeftin kapital i Investiciona banka koja će jeftinim kapitalom finansirati ovakve projekte. Za tu banku treba osnivački kapital, a on se može obezbediti na više načina. Ako prodamo Telekom sve što dobijemo za njega treba da bude osnivački kapital Investicione banke. Ako se kod prijateljskih zemalja zadužujemo za infrastrukturu, mogli bi se zadužiti i za jačanje potencijala Investicione banke. Naša narodna banka mora menjati restriktivnu monetarnu politiku kojom guši preduzeća. Ako Evropska banka emituje evre da bi oživela posustalu proizvodnju, zašto Narodna banka novcem iz emisije ne bi podržala ovakve projekte.



Tvrdite da je neophodno zabraniti takozvanu valutnu klauzulu odnosno vezivanje dinarskih kredita za stranu valutu, najčešće evro. Zašto?



– Pored visokih kamata još veći problem za naša preduzeća i građane su krediti sa valutnom klauzulom. Skoro 97 odsto kredita koje koriste građani i preduzeća su krediti sa valutnom klauzulom. Ako kurs raste, raste i glavnica i obaveza korisnika kredita. Valutni rizik prevaljen je na građanina i preduzeće umesto da bude podeljen između banke i korisnika kredita. Na primeru kredita u švajcarcima videli smo kakav je to problem za građane i kuda to vodi. Kad centralna banka Švajcarske revalvira švajcarac obaveza građanina Srbije po kreditu u švajcarcima poraste. Šta će biti kad Centralna evropska banka donese odluku sličnu Centralnoj švajcarskoj banci i revalvira evro?



Svi krediti građana i preduzeća su sa valutnom klauzulom i indeksiraju se prema evru. Dužničko ropstvo preduzeća i građana postaće realnost. Isto će se desiti kada država Srbija ne bude u stanju da veštački brani dinar. Taj dan je blizu. Šta je rešenje da se izbegne najgore i kako država može da zaštiti građane i preduzeća od dužničkog ropstva? Malo je ljudi koji žele da daju odgovor na ovo pitanje iako postoje samo dva rešenja. Prvo rešenje je vratiti se dinaru zabranom zaključivanja kreditnih ugovora sa valutnom klauzulom. Drugo rešenje je uvođenje evra kao što je to uradila Crna Gora i neke druge zemlje.



Zabranom valutne klauzule u ugovorima o kreditu država dobija mogućnost da slobodno vodi politiku kursa i da njom podstiče izvoz i destimuliše uvoz. Kad se ukine devizna klauzula država će moći slobodno da vrši devalvacije ili revalvacije dinara kada oceni da joj je to interes. Devalvacija ili revalvacija dinara neće uticati na obavezu građana i preduzeća u postojećim kreditnim ugovorima.



Srpski poslovni klub „Privrednik“ zalaže se da ubuduće merilo uspeha privrednika bude ostvareni profit, kao i plaćeni porez na dobit iz poslovanja. Da li je to „prava mera“?



– U srpski poslovni klub „Privrednik“ učlanjen je uglavnom domaći krupni kapital. Izuzimajući MK Sistem koji je pretežno proizvodni većina firmi koje su članice „Privrednika“ su pretežno u sferi finansija i usluga. Zato one imaju svoju logiku vrednovanja poslovne uspešnosti. Ja se slažem da je profit merilo poslovne uspešnosti ali to merilo važi u zemljama sa normalnim ekonomskim sistemom gde svi imaju jednake uslove. U Srbiji ne možete reći da su isti uslovi za pravljenje profita u bankama i trgovini sa jedne strane i u proizvodnji sa druge strane. U poslednjih 15 godina kumulisani gubici u proizvodnji Srbije su 25 milijardi evra. Za tih 15 godina banke su beležile profit koji se meri milijardama evra. Ne znam tačno koliko milijardi. Znači li to da smo mi u proizvodnji baš toliko glupi i neznalice, a oni u bankama, trgovini i uslugama tako pametni i uspešni? Kad napravimo jednake uslove za sve onda će važiti profit kao merilo uspešnosti.



Da li bi ukoliko bi se državna pomoć sa državnih gubitaša preusmerila na zdraviji deo privrede došlo do „eksplozije“ inovacija, novih proizvoda i usluga i novih radnih mesta?



– Niko ne zna tačno koliko je država u poslednjih 15 godina iz buyeta dala pomoći velikim gubitašima. Procena je da je to blizu 10 milijardi evra. Da smo taj novac ulagali u Investicionu banku i njime finansirali izgradnju novih fabrika danas smo mogli imati preko hiljadu novih fabrika, farmi, voćnjaka i povrtnjaka, dvocifrenu stopu rasta, izvoz preko 30 milijardi, i nekoliko stotina hiljada novozaposlenih.



Ljubinka Malešević

 

Kurs je glavni instrument preko koga se podržava izvoz



– Srbija je mala zemlja i malo tržište koje ne može biti pokretač rasta. Ako želimo visoke stope rasta moramo izaći na inostrana tržišta. Bez izvoza nema rasta ali bez realnog kursa nema izvoza. Kurs je glavni instrument preko koga sve države u svetu podržavaju izvoz. To rade Kina, Japan, Koreja i svi veliki izvoznici u svetu. Ako hoćemo izvoz moramo menjati monetarnu politiku, a to znači devalvirati dinar i našu privredu napraviti konkurentnom u izvozu.



Ako ne promenimo kurs druge mere podrške izvoza nemaju nikakvog smisla. Zašto država ne devalvira dinar i podstakne izvoz? Pa zato što ako to uradi napraviće probleme preduzećima i građanima koji imaju kredite sa valutnom klauzulom. Država je sama sebi vezala ruke. Jer zbog navodne zaštite građana i preduzeća veštački održava nerealan kurs i na taj način onemogućava izvoz i podstiče uvoz. Tako uništava sopstvenu ekonomiju i seče granu na kojoj sedi. Politika kursa je najmoćnije sredstvo u rukama države kojoj treba rast i razvoj proizvodnje, a naša država ne može da koristi to sredstvo jer joj institut valutne klauzule vezuje ruke.

Ništa dok ne počnu da se grade fabrike,farme, voćnjaci...



– Ako hoćemo visoke stope rasta, moramo da investiramo. Moramo graditi nove fabrike, farme, voćnjake, i povrtnjake. Ne možemo čekati samo strane investitore da dođu i da nam podignu fabrike. Nosioci investiranja treba da budu domaći investitori, a oni to neće biti sve dok ne promenimo kamatnu i kreditnu politiku. Sa visokim kamatama nema investitora ni novih fabrika. Moramo dobro razmisliti u šta mi to treba da investiramo. Većina zemalja investira u onu oblast gde postoje domaći resursi. Ogromne investicije tipa Fiata i Železare nisu pravo rešenje za Srbiju. Tu sem domaće radne snage nemate nikakvih domaćih resursa. Fiat je prošle godine izvezao milijardu i 250 miliona evra, a uvezao nešto više od milijardu. Neto devizni priliv iz tog posla je veoma mali, a zabeležen je i gubitak u poslovanju. Još drastičniji slučaj je Železara.