Zbog rupe u sistemu ista plata – radili ili bili na bolovanju

Kako je kategorija minimalne zarade trebala da bude izuzetak i da važi na određeni rok dok preduzeće ima finansijskih problema, Zakon o radu minimalac nije smatrao pravilom niti pretpostavio da će on biti “mera” zarada dobrog dela srpskog radništva.

Upravo zbog toga je u Zakonu o radu , član 115. navedeno  da radnik ima pravo na naknadu zarade za vreme bolovanja za rad do 30 dana najmanje u visini 65 odsto prosečne zarade u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, s tim da ona ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonomako je sprečenost za rad prourokovana bolešću ili povrednom van rada, ako zakonom nije drugačije određeno.

Drugim rečima, radnici koji su na bolovanju do 30 dana, koje ide na teret poslodavca, ne mogu dobiti manje od minimalne zarade.

Očigledno je ova odredba o nemogućnosti umanjenja minimalca čak i kada je radnik do mesec dana na bolovanju, dobro poznata delu zaposlenih i da su oni spremni da je koriste. Naime, ovih dana rukovodstvo Kliničkog centra u Nišu ističe da se i ove jeseni bori sa manjkom higijenčara i servirki zbog njihovog odlaska na bolovanje.

Isti problem postoji sa zaposlenima na sličnim ili istim profesijama i u prosveti, zbog toga što su oni već na mimimalcu, pa im je zarada ista radili ili ne radili. Direktor Kliničkog centra u Nišu Zoran Radovanović objašnjava da u vreme sezonskih poslova poput pripreme zimnice ili u jeku poljoprivrednih radova, oko 10 odsto zaposlenih s najnižom stručnom spremom je na bolovanju.

„Pokušali smo sve kako bi stali na put odlascima na bolovanju iz neopravdanih razloga. Kažnjavali smo, uveli vanredni nadzor i kontrolu bolovanja. Ništa ne vredi. Radnicima  s najnižom stručnom spremom isplati se da budu na bolovanju jer za to vreme završavaju svoje privatne poslove, a plata ne može da im bude umanjenja jer primaju minimalac“, objasnio je Radovanović dodajući da odlasci na bolovanje zbog pečenja paprike ili rada na njivi “nisu fer” prema kolegama, ali i predstavljaju vleiku muku za rukovodstvo Kliničkog centra.

Zaposlene u javnom sektoru pored Zakona o radu štiti i kolektivni ugovor potpisan za svaku službu, pa tako zaposleni u zdravstvu imaju zagarantovanu minimalnu zaradu, odnosno ne mogu dobiti manje od nje, čak ni kada su na bolovanju.

Kolika je to nepravda prema radnicima koji zvanično ne dobijaju minimalac već par hiljada dinara više, govori činjenica da se njima za vreme bolovanja do 30 dana skida 35 odsto plate odnosno oni nisu zaštićeni odredbom da im primanja ne mogu biti manja od minimalne zarade. Tako oni dolaze u situaciju da dobijaju manje novca kada su na bolovanju od onih koji inače primaju minimalac, samo zato što u startu imaju koju hiljadu dinara više. Na kraju taj višak plate umanjenjem zarade za 35 odsto jer im Zakon o radu utvrđuje pravo na 65 odsto naknade prosečne zarade u prtehodnih godinu dana pre meseca u kojem su otvorili bolovanje.

Klinički centar, kao ni druge javne ustanove, nemaju pravo da do 30 dana bolovanja zapošljavaju zamenu , pa zbog toga muče muku sa nedostatkom servirki i higijeničarki. Uz to, naveo je Radovanović, deo zaposlenih posle 29 dana radi dan-dva i opet ode na bolovanje i tako u krug.

Predsednik Saveza samostalnih sindikata Vojvodine Goran Milić kaže za “Dnevnik” da je ceo problem u tome što je u Srbiji minimalac postao pravilo, a ne izuzetak kako bi to trebalo da bude.

„Minimalac je zarada kada je preduzeće u problemima i određuje se u dogovoru sa sindikatima i ima rok trajanja. On može da traje šest meseci dok se preduzeće ne izvuče iz krize. Kod nas se minimalac daje stalo bez ikakvog opravdanja i bez dogovora sa sindikatima. Maltene on traje do kraja radnog veka. Nije tačna čak ni tvrdnja da zaposleni koji je na bolovanju  ne može da ima manje od minimalne zarade, jer se minimalac izračunava na osnovu broja radnih sati proveden na radnom mesto. Znači, može da ima manje ukoliko je manje radnih sati proveo na radnom mestu“, rekao je Milić.

LJ. Malešević