Zašto su neke otpremnine za zaposlene veće od 200 evra po godini staža?

Sada je u „Galenici” zaposleno 1.400 radnika, a po proceni Ministarstva privrede, realan broj neophodan za rad fabrike je od 700 do 900. Dakle, u najboljem slučaju bar 500 radnika bi trebalo da se prijavi za socijalni program, a po poslednjim informacijama, na otpremninu od 400 evra pristalo je svega njih četrdesetak. Pošto je poznato da država problem tehnološkog viška u preduzećima koja se privatizuju ili smanjuju broj zaposlenih rešava s otpremninom od 200 evra po godini radnog staža, dupla ponuda zaposlenima „Galenike” može zbuniti one koji su već napustili radno mesto po državnom programu. Međutim, i u slučaju „Galenike” država daje 200 evra po godini staža, dok isto toliko treba da obezbedi i novi kupac fabrike.

Naime, Vlada Srbije jeste početkom 2015. godine usvojila Program za rešavanje viška zaposlenih u postupku privatizacijem na osnovu kojeg će im biti isplaćena otpremnina od 200 evra po godini staža. Tim preduzeća koje se privatizuje, po tom aktu, ima obavezu da sprovede anketu među zaposlenima o spremnosti za prihvatanje opcije za rešavanje socijalno-ekonomskog položaja, da predlog dostave reprezentivnim sindikatima i Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

Po toj odluci, otpremnina, koja podrazumeva 200 evra po godini staža, ne može biti veća od 8.000 evra. Napomenuto je i da zaposleni ne može ostvariti pravo na otpremninu za isti period za koji mu je već isplaćena kod istog ili drugog poslodavca.

Međutim, ta Vladina odluka ni u kojem slučaju ne znači da zaposleni u preduzeću mogu dobiti i veću sumu na ime otpremnine u slučaju da postaju tehnološki višak, tako da nema ničeg neobičnog u slučaju „Galenika” ukoliko novi kupac pristaje na to da, pored onoga što daje država, isplati još toliko prekobrojnim radnicima. Od sposobnosti sindikata u pojedinim preduzećima koja se prodaju zavisi kolika će otpremnina biti, odnosno da li će se radnicima ponuditi samo ono što garantuje država ili će uspeti da s budućim kupcem ispregovaraju veću sumu. U tome su radnici nekih već prodatih državnih preduzeća uspeli i upravo je otpremnina veća od one koju obezbeđuje država dovela do dobrovoljnog odlaska radnika.

Već nekoliko godina se priča o otpremninama u nekoliko javnih preduzeća – „Resavica”, „Bor”, „Železnice Srbije”, EPS i stalno se pominje da je najveća kočnica za veće smanjenje broja zaposlenih – jer je nesporno da ih ima u velikom broju – visina otpremnine. Naime, sindikati upravo tih javnih preduzeća traže od države da utvrđena suma od 200 evra po godini radnog staža za njih ne važi već da bude veća, s obzirom na to da su sadašnje plate zaposlenih u njima mnogo veće od zarada u drugim preduzećima u Srbiji. Tako se pominjalo da će radnici „Železnica” tražiti najmanje 240 evra po godini staža, EPS-a čak između 600 i 800, „Resavice” između 350 i 400 evra...

LJ. Malešević

Majka i maćeha

Država ne bi smela da pravi razlike među radnicima u preduzećima koja se privatizuju i da nekima bude majka, a nekima maćeha samo zato što oni poslednjih godina imaju velike plate, već bi morala da ostane pri svojoj odluci da taj iznos za sve bude u startu isti – 200 evra. Da li će sindikati zaposlenih u pojedinim preduzećima uspeti da ispregovaraju veću otpremninu i naći onoga ko hoće da je plati, to je već stvar njihove sposobnosti.