Iseljavanje radne snage je nemoguće zaustaviti ali se može smanjiti
Pre nekoliko dana MMF izneo je podatak da će Bugarska, Letonija, Poljska i Ukrajina u naredne tri decenije zabeležiti najveći pad radne snage – veći od 30 odsto, dok bi u Srbiji i Slovačkoj radna snaga mogla da padne za 20 procenata.
MMF nudi i potencijalna rešenja u podizanju starosne granice za penzionisanje, ohrabrivanje žena i starijih radnika za ulazak na tržište rada i tehnološki napredak.
Pitanje je samo mogu li preporuke MMF-a za zaustavljanje gubitka radne snage zaista biti sprovedene u srpskoj privredi.
Republički zavod za statistiku redovno obrađuje kretanja na tržištu rada i prema poslednjim podacima na kraju prvog kvartala ove godine broj zaposlenih iznosio je 2.810.500, čime je stopa zaposlenosti populacije starosti 15 i više godina bila 47,5 odsto, a stopa nezaposlenosti 12,1 odsto. Iz ovih podataka proizilazi da stopa neaktivnosti u Srbiji 46,1 odsto, a u njih se ubrajaju penzioneri, oni koji se školuju i oni koji traže posao. Sve u svemu, čak i kada bi postojeći nezaposleni odmah, što je realno nemoguće, dobili radno mesto, Srbija bi i dalje imala problema za kvalifikovanom radnom snagom. Tim pre, što je skoro polovina nezaposlenih na birou rada bez kvalifikacije, sa drugim ili trećim stepenom stručne spreme.
Kada je reč o povećanju starosne granice za penzionisanje, profesor Savić ističe da je ona u Srbiji „zategnuta“ do krajnjih granica i da kako Zapad, tako stari i Srbija.
- Srbija je sve starija, radnici rade sve duže, a stopa nezaposlenosti mladih je među najvećim u Evropi. Ne možemo dozvoliti da sede glave rade duže od 65 godina, a da mladi sede besposleni. Pa deo naših penzionera zbog malih penzija i danas mora da radi pod stare dane. Takođe, naš Zakon o radu ne brani zdravim i vitalnim penzionerima da rade i posle 65.godine odnosno penzionisanja. Čak se to stimuliše u prosveti, medicini, ali bi trebalo na tome raditi još više– smatra Savić.
Granica za penzionisanje žena postepeno se povećava do 65.godina života, uvedena je prevremena starosna penzija koja je manja od pune i to trajno. Po podacima Republičkog fonda PIO, lane je odnos između radnika i penzionera bio jedan prema 1,3 , što je najbolje u proteklih šest godina - 2.170.170 radnika i 1.715.152 penzionera.
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogadu Ljubodrag Savić objašnjava za „Dnevnik“ da je odliv radne snage problem koji je prisutan već godinama i kod nas i u svim bivšim socijalističkim državama.
- Da bi se smanjio odliv radne snage, Srbija mora da svojim građanima stvori barem približne uslove koje nude razvijenije države u koje odlaze. Očigledno da Srbija to ne može. Znači, ne da neće, već jednostavno na ovom nivou privrednog razvoja ne može. To je iznad moći države, jer se radi o različitim nivoima privrednog razvoja. Jednostavno, u tržišnoj privredi ljudi idu tamo gde im je bolje. Stvoriti približne uslove koje nude privredno razvijenije države nije nemoguće samo za Srbiju već i za mnoge druge države – objašnjava profesor Savić.
Zapad ubrzano stari i „usisava“ radnu snagu iz drugih država, jer ima mogućnost da im ponudi više nego što ona ima u matičnoj državi, navodi Savić, ali on ima potrebu samo za određenim kategorijama zanimanja, na teškim, opasnim, zagušljivim i rizičnim radnim mestima i zanatlijama.
- Ko ima novca taj može da kupi sve, pa i kvalifikovanu radnu snagu. Zapad to čini i koristi to što može da daje veće plate u odnosu na privredno nerazvijene istočno evropske države i Balkan. Na nama je da stvorimo uslove, ali stalne i one koji neće biti privremenog karaktera, koji će omogućiti da se ljudi vrate ili ostanu na selu, a ne da se svi pakuju pa u Beograd ili Novi Sad. Dakle, moraju se i u ruralnim krajevima otvarati fabrike koje će zapošljavati ljude iz ruralnih krajeva, a oni će onda – a tako su nekada i činili – raditi u fabrici i na njivi. Ovako, sela nam se prazne, gradovi pune, ljudi odlaze na Zapad . Dakako, kada se kaže fabrike misli se na tehnološki razvijenije i one koje će davati veće plate nego što je to sada . Da bi to i bilo potrebna je reindustrijalizacija, a ona se ne može dogoditi odmah i brzo, već za to treba vreme. No,ako odmah krenemo ima nade da u naredne tri decenije učinimo mnogo ne da zaustavimo, jer to je jednostavno nemoguće, već da smanjimo odlazak radne snage – zaključuje profesor Savić.
Ljubinka Malešević