Brodogradilišta polako idu niz vodu
Prodaja se sprovodi putem neposredne nagodbe, a vrednost nekada veoma uspešne fabrike, koja je u međuvremenu propala, procenjena je na 641 milion dinara. Kako „Dnevnik“ nezvanično saznaje, već ima potencijalnih kupaca za brodogradilište, koje je u stečaju od 2013. godine, a da li će se i prodati, ostaje da se vidi.
Danas u Srbiji postoje samo dva brodogradilišta u stranom vlasništvu koja se ozbiljnije bave brodogradnjom, dok su ostalo manja preduzeća koja rade remonte ili grade trupove. Glavni problem za brodograditelje i dalje ostaje finanisiranje – izgradnja jednog broda traje duže od godinu i bez dobrih kredita retko se ko upušta u takav posao. Zbog problema u poslovanju i nemogućnosti da obezbede stabilno finansiranje, oba zrenjaninska brodogradilišta, i „Begej“ i „Bomeks šipjard“ u Perlezu, trenutno su u stečaju. Inače, brodogradilište „Bomeks šipjard“ u Perlezu je početkom godine porinulo najveći brod za pomorsku plovidbu koji je izrađen u Srbiji, a čija vrednost je dva miliona evra. Taj brod bio je 33. plovilo koje je brodogradilište od svog osnivanja 2007. godine izradilo i isporučilo bez reklamacije.
Srbija je do 1998. imala deset velikih brodogradilišta, u kojima je radilo oko 6.000 zaposlenih. Godišnji izvoz tada je bio do 200 miliona evra, a prošle godine šest puta manji, mada je trend u svetu porast brodograđevinske industrije. Nekadašnja Jugoslavija dičila se svojom industrijom i izvoznim potencijalima, a jedna od perjanica takve izvozu sklone privrede bilo je i rečno brodograditeljstvo, pre svega locirano u Vojvodini. Jer, od svih dunavskih i savskih brodogradilišta, najveći broj, čak tri, bio je lociran u prečniku od svega desetak kilometara na zapadu Bačke. Sombor se dičio svojim brodogradilištima „Brodoremont“ u Bačkom Monoštoru i „Dunav“ u Bezdanu, dok je Apatin imao svoje brodogradilište koje je slovilo za jedno od najsavremenijih. Instalisani prerađivački kapaciteti u iznosu većem od 10.000 tona čelika u ta tri brodogradilišta bili su ozbiljan potencijal i u tranzicionom periodu, pogotovo što su i u vremenima najveće krize s navoza silazili brodovi za kupce pretežno iz Zapadne Evrope, pa su pomenuta tri brodogradilišta privatizovana vrlo brzo.
Po objašnjenju Nenada Dragovića iz Privedne komore Srbije, za porast brodograđevinske industrije – jer se svaki uložen dinar u brodogradnju vraća trostruko – država bi morala da bude garant bankarskih garancija, a upravo to Evropska unija ne dozvoljava i to nam je uslov za ulazak u evropsku porodicu.
Brodogradnja je od izuzetnog značaja za privredu i sa sobom pokreće raznovrsne industrijske grane: mašinsku, drvnu i tekstilnu industriju. Da brodogradilišta dobro zarađuju pokazuje „Vahali“ u Zasavici, koji je nedavno na mačvanskoj strani Save porinuo još jedan brod. Porinut je rečni kruzer „Asara“ dug 135 metara, a širok 11,2, za kupca i Nemačke, a početkom jula ove godine „Vahali“ je već porinuo u Savu jedan rečni kruzer „Emili Bronte“. Ta holandska firma došla je u sremskomitrovačko brodogradilište 2013. godine, i to u trenutku kada je Brodogradilište „Sava“ bilo u desetogodišnjem stečaju i šest puta pokušavalo da proda svoju imovinu. Danas ta kompanija ima 350 zaposlenih u Srbiji i Holandiji, a kruzere i brodove uglavnom proizvodi za izvoz. Ta firma je jedan od vodećih graditelja rečnih brodova, ali radi i remont starih plovnih objekata.
Ž. B. – LJ. M.
Holanđani u Apatinu
Nakon neuspelih privatizacija, apatinsko brodogradilište je od 2012. godine u vlasništvu Vojvođanske banke, ali je ona pokazala spremnost da, u saradnji s lokalnom samoupravom, pronađe kupca da bi Apatin očuvao dugogodišnju tradiciju bodogradnje.Tim pre, što je ovo brodogradilište ušlo u Slobodnu zonu, čime je i jedino u Srbiji s tim statusom. Kao potencijalni kupac početkom godine pojavio se holandski „IHC Rojal“, lider na svetskom tržištu za izgradnju plovila, a šta će od svega biti, ostaje da se vidi.